|
evo vidin svi pišu ove štafete pa nisan tila bit jedina... dakle... par stvarčica about me...
* gluma je moja velika ljubav. i na pozornici, i u životu. to me toliko opušta. znan da je nekima stresno izać pred publiku, ali meni je to nešto najlipše na svitu. u tin trenucima zaboravin sve šta postoji, tu smo samo moja uloga i ja. šta se tiče glume u životu, u njoj ne uživan, ali je potrebna... prečesto, nažalost. ee, i ples... to mi je onako druga ljubav već 9 godina.  * volin slatko... baš volin. nije me briga za hranu uopće, ali sladoledi su mi ono... mmm ... stvarno se ne trudin brojit kalorije dok ih jeden. * pisanje, pisanje i onda pisanje... da mi ne daju papir i olovku, bilo bi ka da su me ubili. stalno nešto pišen i to me ispunjava, oslobađa, vodi. * iman stvarno čudnu kosu. možda to ljudi ne vide jer se uspješno borin s njon, ali vjerojatno ste primijetili da varira od potpuno ravne do afro-ricaste. skroz san vezana za nju. da me neko ošiša, ne znan šta bi bilo...  * srića. to je jedan pojam koji bi volila odgonetnit, slično ka i ljubav. možda mi je srića čak i veća enigma. razmislite malo o toj naizgled banalnoj riči pa ćete vidit o čemu van pričan. * sudbina... u nju sve više virujen. svi smo tu s nekin razlogon i imamo svoje misto pod suncen. isto tako, ništa šta se dogodi nije bezveze. nije slučajno. uvjerila san se puno puta... * poljubac – to je nešto tako lipo i iskreno (kažu da je poljubac mudro smišljen postupak u trenutku kad riči nisu dovoljne). puno je vrsta poljubaca; s mamon, bakon, prijateljima, muškima... i svaki ima svoju draž. u fazi san kad su mi ovi zadnji najnapetiji. ljubila bi se po cile dane, pogotovo ako se ON voli i zna «igrat».  * razočarala san se puno puta. i to duboko. nema gore emocije. ali nije mi žaj. ljudima koji su me sjebali ostaje njihova savjest dok ja iden mirna leć. ostalo je malo onih kojima virujen, koje volin... svejedno nikad potpuno. uvik je bolje davat dio, nego ciloga sebe. * iman svoje male rituale. evo otkrit ću van jedan. kad procijenin da je završia jedan period moga života, ispleten sebi novu narukvicu za oko noge. zadnji put je bilo oko lita. staru spremin ili bacin, ovisi o periodu koji je obilježila. * palin stvari kad san tužna. to me opusti. stvarno san mala piromanka, hihi... znan kako gore svi materijali u stanu. tako je lipo (ali i tužno) vidit kad iz one velike vatre ostane samo prah. tako će isto bit i s nama...  * sutivan na braču... misto za koje me vežu neke od najlipših uspomena u životu. prve ljubavi, prijatelji, smijanje i suze. nikad, nikad neću prodat tu kuću, to san već davno odlučila. evo pozdravljan svoga miša, pile, dokija... i ostale... * valentinovo na koje nikad nisan imala momka. uvik se namisti tako. rijetko san sama, ali na taj datum... ipak san čula da mi neki spremaju nešto... pa sad... bit će to dobro... eto, dragi moji... valjda nisan bila prenaporna... voli vas mia i guštajte danas... sretan van dan ZALJUBLJENIH!! |
|
eei... pa di ste mi vi? bolje je pitanje di san ja, haha...
 pa tu san, evo protekli dani su mi prošli u pripremama za valentinovo. i taman se čini da sve ide i onda... e... jebiga. sad kad znan koga san mogla (ili još mogu?) imat, ovi drugi su mi bezveze. čudna san ja. evo da se osvrnen malo na to valentinovo. po meni je to najgluplji dan na svitu. u čemu je bit toga da su neki ljudi odredili datum kad se slavi ljubav?  klišej je reć da nam svaki dan triba bit valentinovo, al to je istina. sve se živo iskomercijaliziralo. tužno je to. gledan šta svi rade negdi od prvi drugog-pokušavaju nać nekoga s kin će provest taj dan. ali šta će mi njih petsto da s njima slavin dan LJUBAVI kad ih ne volin niti malo?? i čemu provest večer u rukama nekoga ko ti nije u glavi i u srcu... možda san staromodna, ali stvarno tako mislin. kad znaš da bi sve dala za NJEGA, ovi ostali jednostavno gube smisao, ka i tvoj život u kojemu glumiš i preseravaš se bez prestanka. teško je to. teško je uvjerit i tog momka, a pogotovo samu sebe da ON više nema dio tebe. ne mora ti ON bit prvi momak, bitno je da je (bia) prva ljubav i dok god ne dođe neko ko će bit druga ljubav iste jačine, ovaj neće nestat. neće nestat nikad. prođe pun kurac, stvarno ga priboliš i kreneš dalje. i ne bi nikad ponovno bila s NJIN da ne upropastiš ono šta ste imali, šta imate i šta će vas vezat dugo vrimena.  ali i dalje u svakome tražiš NJEGA i niko ti nije dovoljno dobar jer niko nije ON. ako valentinovo ne možete dočekat s ton slavnon prvon ljubavi ili drugon (ali pravon), nemojte ga ni čekat. bolje ajdete s prijateljima na ćevape ili nešto. prekinite prije valentinova, takvi su prekidi najromantičniji. koliko prekid može bit romantičan, to ostavljan vama. eto dragi moji, boli me drob i neću van puno filozofirat danas... znan da ste zato tužni, hehe... šaljen van velike poljupce i želin van puno ljubavi...vaša mia English - I love you Afrikaans - Ek het jou lief Albanian - Te dua Arabic - Ana behibak (to male) Arabic - Ana behibek (to female) Armenian - Yes kez sirumen Bambara - M'bi fe Belarusian - Ya tabe kahayu Bengali - Ami tomake bhalobashi Bisaya - Nahigugma ako kanimo Bulgarian - Obicham te Cambodian - Soro lahn nhee ah Cantonese Chinese - Ngo oiy ney a Catalan - T'estimo Chamorru - Hu Guiya Hao Cheyenne - Ne mohotatse Chichewa - Ndimakukonda Chinese (Hakka) - Ngai Oi Ngi Corsican - Ti tengu caru (to male) Corsican - Ti tengu cara (to female) Creol - Mi aime jou Croatian - Volim te Czech - Miluji te Danish - Jeg Elsker Dig Gujarati - Hoo thunay prem karoo choo |
|
tri miseca života mog mladog.....
 ljudi moji, neman vrimena. nije da ne bi tila pisat, ali nikako da stignen sist i napisat kvalitetan post... (ka ono, moji su postovi kvalitetni)... hihi...u ova tri miseca bilo je suza i smijanja. suza pretežno... opet san izgubila ljude koje san volila, koje volin i nekad se pitan samo dokad će ovo trajat. čime san zaslužila da svi koji mi neki kurac znače prije ili posli sruše tu ljubav i od nje pažljivo sagrade temelj za najgori mogući osjećaj...ništa.  moji osjećaji su ka slavonija, ravni i žuti, već su zreli. odavno zriju negdi unutra i napokon su postali ja. postali su ništa. bia je božić, kupila san poklone. upalila san božićne pisme i opet se osjećala ka da je neki peti misec. ni b od božića u meni. alergična san na pravi pa smo ove godine kupili umjetni bor. po meni ništa čudno. tek jedna umjetna stvar u ovoj kući više. bila san priko praznika u vinkovcima. i bilo mi je pre-predobro...  pozdrav mojoj dragoj nini. taj mi je tjedan malo razbia monotoniju. ali sad opet... oko mene je sve nekako pusto, ne znan drugi izraz. svi su se posvađali oko tolikih gluposti i više ne mogu izać vani s tri osobe skupa, a da se dvi od njih ne pokolju. momka više neman... nismo izdržali praznike, ja jednostavno nisan takva. ako nekoga volin, u redu, al inače mi je četri i po miseca puno. previše. triba mi slobode malo, stvarno mi triba. ka i obično, iman već neke ljude u planu pa ćemo vidit, hehe... učit imamo ka nikad, ne znan šta se ovo događa. jedva vatan sve šta triban, a ne da mi se ono totalno. i tako vrime nekako izmiče, gura se, rekli bi stari, a ja sve više osjećan da «guran» i sama. to nije dobro, nikako nije. ako s 15 godina «guraš», nešto opasno nije u redu. jutros me fasciniralo nekin stvarima. bilo bi poetično reć ljepoton i svježinon, al nije. fasciniralo me prokletin pitanjen koje mi nameće. zašto san se digla iz kreveta? zašto? gledan čašu vode na stoliću i poželin se tako lipo i blaženo utopit u njoj. ka da mi odjedanput fali zraka pa se pitan, šta mi se ovo događa? kad je život presta bit dovoljan da se iskoprcan od ispod pokrivača? čudno je to, do prije nekih par miseci zidovi moje plave sobe činili su se tako daleki. bilo je mista za sve. sad odjedanput ka da nisu dovoljni, ka da me stišću i guše. kad te nešto sputava, to je najgore. a mene osin plavog zida sputava i puka ravnodušnost koja postaje sve veća. zjapin nekako između želja i stvarnosti i gledan ih kako mi se približavaju sve dok ne postanu ono šta jesu – ništa.  ono šta san ja – isto to. i možda je morbidno, al nekad zamišljan svoj svečani sprovod i ljude koji bi došli na njega. čije bi suze bile iskrene i ko bi stvarno nosia crno?  i to me uništi, spoznaja u tome da tuđi životi postoje bez mene. volila bi nać nekoga kome neće falit moje usne, nego ja. i onda bi se možda i utopila u onoj čaši, a možda i ne bi. možda bi me digla ruka toga nekoga i ne bi mi više dala dolje. ee to je ono o čemu sanjan, o čemu san sanjala tj. a sad mi je stvarno postalo svejedno ko me voli, ko me mrzi, kad znan da osjećan prema sebi oboje. zamisli kad gledaš osobu u zrcalu i prestaneš vidit samu sebe... onda još čujen kišu, prokletu kišu šta lupa na prozore ka da mi se ruga i zove me vanka. a ja neću izać, to zna i sama. već san jedanput rekla zašto ne volin šetat po kiši, skine mi puder. bude bar na točkice pa svi vide moju prirodnu boju; čudo BOŽJE da nisan crnkinja. ma di mi je taj bog da mi sad stvori neko čudo koje će me izvuć iz crnog i vratit tamo di san bila? ili možda..? sada svaćan, čaša je premala da me utopi, ali taman da me osvisti. to je ono šta mi triba. možda je BOG ipak čua šta ga molin i oboja zidove moje sobe u bilo? a možda i nije. bojin se upalit svitlo i pogledat. ionako ne mogu, ne valja žarulja. |
|
...ali ovaj put stvarno. prvo mi je šteka internet, posli mi se nije dalo pisat pa me okupira forum. ali odsad stvarno san odlučila nastavit ka i prije lita. prvo da razjasnin jednu stvar. ne tribate me grlit i tješit niti uvjeravat da mi je život dobar – ja to znan. ali to šta me vi ne znate, a mislite da znate nije moj problem.
to šta neću plakat svima na ramenu je odraz onoga šta jesan. ako se smješkan, ne znači da se smijen. i iman jedno misto, ovaj blog di mogu doć i ispucat se za sve osmjehe i drske poglede koji mi, istini za volju, nekad teško padaju. ako ste otkrili ovu stranicu ili san van dovoljno virovala da van je sama kažen, onda sve šta ovde piše ostaje samo za vas i ne tribate pokušavat sa mnon pričat ni o jednoj rečenici s bloga. jednostavno, ja to ne želin i cijenila bi da to poštujete. fala... a sad da van kažen šta je novo... pa ništa posebno. još uvik san s onin momkon, evo skoro dva miseca i to mi je super. aj da spomenen i antein tulum u dva pasa. a ono, moglo je bit i bolje. ela, jelena, tea, mata, kada, zrinka i ja smo otišle oko deset i kvarat na topli koji je bia katastrofa pa smo posli bižale od marice... dobro je bilo.  vratila san se doma oko 11 i po i napokon se pošteno naspavala. bog blagoslovia litnje i zimsko vrime!! i tako danas učin, sad ću izać malo s elon vanka. nisan van se pohvalila da san krenila na vjeronauk u crkvu. ka sad san ja dobra. eee, iman još jednu novost. napisat ću happy post. ozbiljno... radi se o onima koje triba nać i čuvat za cili život. naravno, radi se o prijateljima. mogu bit daleko, fizički, ali samo to šta su oni tu, šta ih imaš, koliko ti znači?? pa mislin da san u zadnje vrime našla bar tri takve osobe. i iako san mislila da se nećemo puno čut i vidit kad počne škola, moran priznat da san falila. to su neki ljudi, ma ne mogu van to opisat... ne znaju puno O meni, ali nekako ka da znaju mene. i uvik kad ih se sitin, nasmijen se i stvarno me mogu dignit kad san loše. i jedino šta želin napravit je reć - hvala. lipo je nekoga volit ne samo zbog onoga šta je, nego i zbog onoga šta radi od tebe. ne samo zbog onoga šta čini, nego i zbog onoga šta ti činiš uz njega. lipo je od nekoga dobit krila kad i sam zaboravi letit. bit hrabar i onda kad nisi. lipo je moć nekoga ne gledat, a opet ga vidit. i lipo je kad ne moraš nekome objasnit šta osjećaš, nego taj neko to može objasnit tebi... osin ljudi koje san nedavno «stekla», ima onih šta su odavno tu. postali su to bez ijedne riči, bez ijednog dodira, samo time šta su bili to šta jesu i di jesu, uz mene. nisan osoba koja će to često reć ili pokazat, ali to cijenin više od svega. više od bilo čega čuvajte ako imate šta iman ja!! vaša mia |
|
evo me nakon toliko vrimena... a šta da van kažen?? vrime mi samo leti i bogami ne nađen vrimena za blog. žaj mi je, obećajen da ću se potrudit bit redovitija.
evo sad san došla izvanka. bili smo antei na rođendanu, ali je večer završila u totalno drugon smjeru. neki ljudi su me tako oduševili da je to nešto!! jebate, iman li i ja ovako usrane prijatelje ka osoba na koju ciljan?? samo me to zanima. svi su super dok je super, ali kad ti triba nešto, lakše je pobić. ma neću više o tome, previše me iživciralo. škola je ono, već mi je dopizdila, al neka... ocjene su uglavnon dobre, ekipa više nego u redu. ljubav... haha, nema tu ljubavi, ali veza je i dalje tu. sviđanje, možda zaljubljenost... otkad je to meni temelj za bit s nekin? rekla mi je jedna paula iz razreda da me doživljava ka osobu kojoj je glavni problem frizura, koja može bit s dosta muških, ali uvik bira samo neke lipe za zabrijat. znate kako san ostala... nikad me niko nije tako opisa. možda san stvarno postala takva. naravno, prema drugima. samo ja mogu znat šta se događa u ovoj ludoj glavi. ja i niko više. neka misle, neka misle da san sritna, kuja, drolja... šta god oće. znate kad vas nije briga, jednostavno?? e pa tako je meni. ionako bi mi bilo bolje da san onakva osoba koju je vidila u meni. gledan se nekad i slušan kako pričan pa se pitan ko to progovara iz mene. prominila san se. jebeno san se prominila. ne da mi se zaljubit, onako iskreno... možda ćete se nasmijat, pa mlada san... u tome i je problem. učinite mi uslugu. pogledajte se u ogledalo. ne trepavice, kapke ni obrve. gledajte se u oči. duboko u oči. recite sami sebi da ste sritni. možete li?? ako možete, svaka van čast, ono, blago van se. jel tako da je dobro bit zadovoljan s onin šta imaš?? znate kad imate sve, kad ste ka ja, ali nosite u sebi onu rupu koja van ne da budete zadovoljni, koju nekad zatrpate, ali opet se isprazni. znate šta van fali, a opet ne znate... gledan šta se dogodilo mon dragon prijatelju nekidan i osjećan se ka najgora osoba na svitu šta se nakon toga zamaran svojin sranjima. ali jebiga, teško je protiv sebe. danas mi je ela rekla jedan stih: preponosan da sebe žalim. cesarić, normalno. lakše je srat po samon sebi, nego se žalit. nemojte se žalit... ima ko će. ne slušan cajke, ali ima jedna... ponovo... oni koji me znaju možda svate zašto san je napisala... guštajte... Kriva sam pred Bogom i pred ljudima takva mi je sudbina ne misli da ponosna sam na to što nisam anđeo kad zavodim ne zavolim kad prevarim ne zažalim.. Al`samo tebi sanjam da se vratim ponovo.. Voli me iz inata voli me bez ostatka voli me bilo gdje sam baš takvu kakva jesam Voli me kad me nema voli me pored svega voli me kad ni jedan baš razlog za to nemaš.. Ponovo,ponovo pred tobom grešna stojim Ponovo,ponovo.. za tvoju ljubav molim!!!! Evo me,slobodno mi kaži ne zaboravi me ili se navikni da nemam krila nikad nisam bila anđeo kad zavodim ne zavolim kad prevarim ne zažalim Al´samo tebi sanjam da se vratim ponovo!!!! Voli me iz inata voli me bez ostatka voli me bilo gdje sam baš takvu kakva jesam.. Voli me kad me nema voli me pored svega voli me kad ni jedan baš razlog za to nemaš.. Ponovo,ponovo pred tobom grešna stojim Ponovo,ponovo za tvoju ljubav molim... ponovo,ponovo pred tobom grešna stojim ponovo,ponovo za tvoju ljubav molim..  |
|
e i tako... evo me opet. nekidan san pokisla samo tako i baš san uživala u tome. hodala san po kiši priko cilog grada. svi su nosili kišobrane, svi osin mene. tako san se dobro osjećala dok je kiša ispirala puder s mog lica... dok je skidala jebenu masku koja je tu, tila ja to priznat ili ne. sutradan san došla u razred i na iznimno dosadnon satu povijesti gledala sat. veliki bili sat sa crnin brojevima i kazaljkama. one su išle u jednon jebenon smjeru cilu vječnost. isto ka i ja. razmišljan, šta bi bilo da izvadin baterije?? kazaljke bi stale. di su moje baterije i ko će ih pomaknit? stala san na stanici kad je doša bus. ušla san u tu osmicu na zadnja vrata i sila na zadnje sidalo. nisan uzela pokaznu. naravno, bila je daleko korisnija na mon krevetu. ušla je kontrola i škartala me vanka. i baš me bolia kurac. izašla san i šetala do kuće. znate ono kad van je svejedno... više vas ne boli ništa nego kurac. za sve. pustila san tužne pisme i ležala u sobi. nisan plakala. nisan imala ni zašto. mislila san kako san sritna šta iman onoga koga nisan vridna. jer stvarno nisan. jer san kuja. radili smo pokus iz biologije i moja pšenica nije rasla. danima san se trudila da bi jedva proklijala. i taman je krenila rast kad san je odnila u školu i nakon petog sata bacila. a do jučer san sve radila za nju. jel van zvuči poznato?? uzela san knjigu iz geografije i čitala na ure. veze ja neman o čemu. svemir je sve oko nas. kurac je to svemir... sve oko nas je tiha bol, čak i u najvećoj srići. znate šta san svatila?? ne možeš bit sritan ako nikoga nisi povridia, a ja ne mogu ako jesan. mislin da je poruka jasna.
 |
|
glavno da san ja redovita...
ma to van je super. uglavnon... došla san napokon u tu slavnu srednju. dobro, teže je nego u osnovnoj, ali podnošljivo, bar zasad. razred mi je ono, u redu. moglo je i bolje, i gore. neki su mi stvarno odlični, a s nekima jedva progovorin dvi-tri riči na dan. tako to valjda ide, ne možeš se nać sa svima. evo ovaj put ću krenit s ljubavi koja mi je (napokon) krenila. bili smo lani skupa par miseci i sad smo se pomirili. javia mi se i pita me da opet probamo. i pristala san. lipo mi je s njin i mogu reć da san bar donekle sritna. naravno, neke ljude ne možeš tako lako prikrižit, ali možeš dat sve od sebe da to učiniš. to je upravo ono šta radin i zadovoljna san kako mi ide, valjda, haha. danas je steffu rođendan pa mu ovin puten čestitan. jučer je bia andrei pa eto, čestitan i njoj. očito je mamama i tatama bilo cvjetno doba godine... nisan odavno filozofirala pa je vrime da to prominin... moje pitanje danas je je li van ikad bilo toliko jebeno stalo do nekoga da ga maknete od sebe? nesvjesno, naravno. eto vidite, jedan put davno san to učinila. valjda mi je bilo teško prihvatit da me neko može volit i nisan tila pokazat da osjećan isto. na kraju san pukla i sve mu rekla, ali sad mi je jasno kako je to ispalo. ispala san mala nezrela djevojčica koja se sakriva iza velikih riči koje ustvari ni ne razumi. nije svatia da su te riči bile jedino šta je ikad bilo sigurno i stabilno u meni. ja nisan svatila da me pokuša učinit sritnon. nije da ja uspia, ali da je sve od sebe. umisto da naučin cijenit kad neko skupi toliko snage i stavi me isprid sebe, oden kod nekoga ko toga nije vridan i čekan ga toliko vrimena. a znate zašto?? jer me strah, uvik me bilo strah, čak i s ovin drugin do koga mi je (bilo) isto puno stalo. ne toliko, ali dosta. nekad me zanima samo jedno. oću li se ikad prestat bojat doživit sriću u pravon smislu?? oću li se ikad prepustit emociji?? ne virujen, baš ne virujen. znate onu pismu: "...I've learned to play on the save side so I don't get hurt...". jel se nalazite u njoj?? ja se nalazin totalno. lakše mi je bit s osobon s kojon mi je lipo, ali znan da će njemu uvik bit više stalo nego meni. znan da ga neću zavolit. i kad prekinemo, nije bitno kad ni kako, bit ću u kurcu tjedan, dva i onda ću tražit nekoga drugoga. i nać ću opet nekoga takvoga. neko vrime me to ispunjavalo i mislila san da mi ništa drugo ne triba. mislila san da san mlada za druge stvari, nisan imala volje. kurac volje, muda nisan imala... nemojte bit ka ja, to vas iskreno molin. borite se za ono šta vridi, nemojte posli svatit da je kasno. nikad nije kasno, nikad. imate sriće šta mi je ručak pa ću zaključit post jednon predivnon pismon. uživajte!Sve Jos Mirise Na Nju Ne pitaj me nocas nista pusti me da sutim Ja nocas trebam mir Stare rane opet peku moje bitke dalje teku, duso Ti nemas nista s tim Sa tvojeg izvora moja se dusa napila Zedna tvojih godina I sada mamurna pita gdje je utjeha Gdje je mladost nestala Idu dani ja ih pratim, ponekad do tebe svratim Duso trazim zaborav Molim sate da se vrate tragovima njenim hodam Tiho kao da je tu Sve jos mirise na nju, i dan, i jutro sto ce doci Nakon ove noci, noci bez sna I dvjesto godina da ih brojim u samoci Otkako je otisla. U mojim venama jos je njenog otrova Jos je doza prejaka A tebe ljubim, da ne poludim Da zaboravim Sve jos mirise na nju... Sa tvojeg izvora... U mojim venama... Parni Valjak |
|
dragi moji... prošlo je toliko vrimena da ne mogu to ni zamislit. skoro dva miseca nisan bila tu di jesan, sad san se vratila. čudno se osjećan, i puno, i prazno u isto vrime.
volila bi van ispričat šta je sve bilo, ali neću jer je puno ljudi koji me znaju počelo čitat ovaj blog. čak san mislila prominit adresu ili otvorit novi, ali neću to učinit. neman snage izbrisat pet miseci pisanja i vaših komentara tek tako. ovo lito mi je bilo i predivno, i užasno. na samon početku san izgubila prijatelje kojima san virovala više nego ikome. to me stvarno pogodilo. sad polako obnavljamo odnose, valjda to tako u životu ide. većinu lita san bila na braču. nekad je bilo dosadno, ali imala san baš dobru ekipu i uživala san s njima. lani je isto bilo zabavno, ali ove godine san se s nekima i zbližila, onako prijateljski i to mi je stvarno drago. neću ih sad nabrajat, bilo bi glupo. e da, moran van se pohvalit da san se napokon napila, antea me pokvarila... to bi završavalo prilično neslavno... haha, svatit će neki... šta san zaboravila?? ljubav, naravno. zabrijala jesan s nekoliko njih, ali s nikin nisan bila duže od dva dana. nisan jednostavno tila preseravanja. bit s nekin samo da budeš meni je jadno i glupo, tako da... neću lagat, do nekoga mi je bilo puno stalo, bilo je i njemu do mene. ali znate ono, kad vas neće, neće. previše sranja i gluposti jednostavno sruši sve, pa tako i to. tada san žalila, danas mi je i drago. život mi je ovako toliko jednostavniji, pruža mi više slobode i mista za zabavu. iman 14 godina, tek jadnih bijednih 14 godina i mlada san za neke emocije i stvari koje san proživila. ne govorin samo o ovome, nego općenito. proć će neko vrime i tek onda ću dopustit sebi ono protiv čega se sada borin, tj. protiv čega san se borila skoro cilo lito. a i neko mi je novi zapea za oko... malo više... šta da van još pišen?? bila san na koncertu od shakire i bilo mi je stvarno dobro.  ma cilo je lito bilo dobro, stvarno je. pošteno san se odmorila i spremna san za početak škole. 4.9. je lani bila nedilja, a ove godine krećen u srednju. koliko god mi se ne da, toliko jedva čekan vidit ljude, upoznat se, jednostavno krenit dalje. nadan se da ćemo se čitat i ove godine. šaljen van svima puno pozdrava i poljubaca. vaša mia  šta te ne ubije, ojača te... razmislite o ovome... i svatit ćete... da je sranje... ali sranje koje koristi... i stvarno je istina... |
|
dragi moji... došlo je vrime nakon 3 miseca i 12 dana da ovaj blog priveden kraju. počela san ga pisat iz dosade i zajebancije, a posta je važan dio mog života. ovde san upoznala neke ljude koje vjerojatno na cesti ne bi ni pogledala. ne bi ni slutila koliko toga može izać iz njih. a vidila san da može, vidila san tu na blogu. kad god bi mi bilo teško, čitala bi vaše postove, nalazila se u njima. pokušala bi s vama podilit ono šta ne mogu s drugima. divno je, ali i tužno šta san najveću podršku dobivala od ljudi s druge strane ekrana. stvarno san sritna šta san otvorila blog i šta je moj devotion9 uspia doprit do toliko vas. nadan se da san van pomogla u nekin situacijama ka šta ste vi uspili meni. život je tako čudan i svaki dan nam nosi nešto novo. tako je i meni donia ovi čarobni svit bloga u kojen se mogu povremeno gubit. sutra iden na brač, ne znan kad ću se vratit. javit ću van se svakako do jeseni jer
OVO NIJE KRAJ, samo stanka. nešto duža ovaj put. dajen van refren svoje najdraže pisme koja me toliko podsjeća na nekoga. na nekoga ko bi uskoro moga bit sa mnon. S VREMENA NA VRIJEME KAO DA ČUJEM STOPE, KO DA IDEŠ PREKO MOG PRAGA. S VREMENA NA VRIJEME, A ZNAN DA NEMAM PRAVA. NISI VIŠE MOJA DRAGA. ...RUŽICA SI BILA, SADA VIŠE NISI... hvala van na svemu. voli vas vaša mia  |
|
legende... ne iz ekipe, grčke legende. ima jedna meni posebno draga. bog zeus je podilia cjelinu napola, na muškarca i ženu. provode cili svoj život tražeći svoju polovicu s kojon će bit sritni bez obzira na sve. ok, možda nije bilo baš tako, ali virujen u srodne duše.
nedavno me nešto stvarno taklo. babina prijateljica, dakle nekih 70-ak godina i njen muž su skupa otkad su imali 15. sad je umrla, ali nije bitno. 55 godina skupa, a nisu mogli imat dice. nekad se pitan oće li se meni ikad takvo šta dogodit. ljubav za cili život. ne triban ga upoznat sad, mogu i za 30 godina, ali od tog trena da se volimo, da smo kompletna osoba skupa? mislin da neće ako ćete iskreno. nekad mi se čini da ne postoji na cilon svitu niko ko me može stvarno iskreno volit. neko ko me može stvarno razumit i prihvatit. da ja to nađen bilo kad u životu, mislin da mi ostalo ne bi bilo bitno. bilo bi bitno, ali kroz sve bi prolazila puno lakše jer bi imala nekoga uz sebe. najviše od svega me plaši to šta možda takva osoba živi kraj mene, možda je puštan da mi sklizne iz ruku ka šta mi polako klizi i život? šta je uopće taj život? disanje i kucanje srca? ne bi baš rekla. život u kojen se ne osjećaš ka osoba nije život. život u kojen ideš od ponediljka do petka je sranje! jedino šta ga može popravit je ta čarobna polovica. mislin da je ja neman. momak zeus me škarta kad je dilia. verojatno je moju negdi utopia jer je nisan zaslužila nać. jer je ne znan nać. jer lagano uništin sve ono šta stvarno volin, jedino do čega mi je stvarno stalo. sve polako nestane. znat će neki na šta ciljan. svaki odnos koji san ikad imala je bia uvjetovan nečin. ne želin da to bude tako. jedan bezuvjetni osjećaj je nešto šta mi triba. šta će mi tribat. puno mislin o onome šta dolazi, ne znan živit za trenutak. i vidin već sad da nisan dobra ženica koja kuva ručak i šalje dicu u školu. da nisan ni žena ka moja mama. da postanen poput nje, mislin da bi poludila iako je volin zbog ovoga šta je. ne znan šta san niti šta ću bit. znan samo šta san bila i zato mi je prošlost najsigurnije misto. a opet mislin o budućnosti. stojin u nekon vrimenu koje ne mogu i ne znan odredit. i znate šta? to mi se sviđa. koliko god se gubila u njemu, sviđa mi se. nisan sritna zadnjih dana, ali mislin da san napravila veliki korak u svojoj glavi – počela san cijenit osobu u ogledalu. kad to možete, sve je puno lakše. zato bi onu legendu drukčije protumačila – ti si samo jedna polovica...samoga sebe. ovu drugu ćeš otkrit kroz život. i postoje rijetke srodne duše, ali život ti ih često ne stavi na put. nekad ih priskočiš ili zaobiđeš, ali ne možeš doć do njih, osjetit ih i imat. za tin ne triba žalit. nemojte bit ka ja, ne zamarajte se time kad već postoji budala koja oće. bezuvjetni osjećaj koji san tila dobit iman i to je ljubav prema samoj sebi. to je ljubav prema onima koji su je vridni iako mi je možda ne uzvraćaju. bitno je ono šta znš da jesi. kad znaš ko si, na putu si za sve drugo. zaključit ću. tvoja polovica je U TEBI. kad je upoznaš i prihvatiš, tek onda možeš nać tu slavnu srodnu dušu i tu slavnu ljubav. tek kad voliš samog sebe, možeš ljubav pružit drugima i dobit je natrag.   |
|
i don't want to hear, i don't want to know. please don't say you're sorry. slušan tu famoznu pismu dok ovo pišen. kako ljudi znaju sjebat stvar. kako te znaju dovest do totalnog ruba. izigrat tvoje povjerenje i bacit u vodu ono šta ste godinama gradili.
je, triba skupit snage za ispriku, ali je li ona dovoljna? sedan slova, nekima težih, nekima lakših bi tribalo prominit sve. tribalo bi vratit vrime. ali pogodite šta?? ono se ne vraća. ono se ne zaboravlja. bez obzira na sedan slova, neke stvari te mogu uništit. i dobro kaže madonna, molin te, nemoj se ispričat. molin te to jer ću se slomit. kad čujen tu rič iz tvojih usta i vidin da je stvarno misliš, ono šta je bilo, prestat će bit važno. i time ću prestat bit važna samoj sebi. i posli ću se mrzit zbog toga. najgore je šta ću ti stvarno oprostit i prić ću priko svega i živit dalje ka da ništa nije bilo. ne, neću zaboravit, ali dopustit ću da mi opet učiniš isto. ljudski je griješit, kažu. ali greška se dogodi nesvjesno. nije sve šta je loše greška. nešto je i prevara, laž, namjerno nanesena bol. i sama ta činjenica tako prokleto boli. i volila bi zaboravit i tebe, i sve, al mi ne ide. i kad god izađen, di god se okrenen, vidin samo tebe. i zamišljan ono šta će možda bit, tih sedan čarobnih teških slova. i znan da ću nakon njih opet bit samo tvoja. i suze će samo čekat da krenu, ali neću ih pustit i nikad nećeš svatit koliko je bolilo šta mi te vratila bijedna isprika... zato samo molin boga da nikad neću čut oprosti, ne od tebe. oću da žališ, ali ne preda mnon jer mogla bi ti oprostit i to vrlo lako...evo me nakon duže stanke. gotova mi je osnovna i to mi pada podjednako teško koliko san sritna. večeras nan je oproštajna i jedva čekan vidit kako će bit. nagovorila san svoje da ostanen do dvi ure, a to je ono uspjeh stoljeća... zadnji dan škole je bia predobar, detalje možete vidit na steffovon blogu da se na ponavljamo. evo vidiš kako san dobra pa ti radin reklamu. ljubav... e o tome bi se dalo. mogu reć da mi je neko nakratko okupira misli, ništa posebno. sad san u malo sjebanoj situaciji, al dobro, bit ću optimistična za razliku od inače pa ću reć da će sve bit dobro. kako uvjerljivo. hahaha. aj ljudio moji, iden van se sredit za tu slavnu oproštajnu, pisat ću van kako je bilo, obećajen. prvi dio posta posvećujen... hm, posvećen je više ljudi, neka se sami nađu u njemu...  |
|
evo opet san malo zapustila blog..... a šta ću ja sad? nadan se da me ne zaboravite u ovih pet šest dana koliko me ne bude.
svatila san da san ovde na blogu upoznala stvarno super ljude, nisan se tome nadala. kako san van rekla, ja i S smo totalna prošlost. nismo se uopće čuli, zanemarimo da me zove njegov brat. sve je ovo ludo... prija mi namišta nekog lika, za ne falit, zove se čarobnin imenon (svatit će neki). ne sviđa mi se niti malo iako mi imponiraju njegove godine. nema šanse da ću bit s njin. lipo mi je ovako samoj. ako mi se neko stvarno svidi, super, ali neću se tirat ni na šta. mislin da je stvarno tako najbolje. ne triba se forsirat. ove zadnje dane škole provodimo predobro, stalno neka sprdancija... baš mi je lipo i jedva čekan tu slavnu oproštajnu. neman van puno vrimena pa van dajen opet jednu pismu dok ne stignen skupit vrimena za onakav post kakve inače pišen. poput lutke blijede stojim. osmjeh nosim, zapravo se bojim. na licu joj divne velike oči, u njima suze. ne, ja neću moći skriti ko što skriva lutka mala velika krila svoja pala. savršena, lijepa na polici sja ta lutka mala ko da sam ja. u jednom trenu tiho padne i leži lutka u tristo komada. nije više mogla kriti suze, ni sama ne zna otkada dokada. pogledam malo bolje to lice i znam da će isto sa mnom biti. prije ili poslije, postat će teško duboku žalost ponovno skriti. lutkice, molim te, opet budi lijepa i skupa kao prije. time ću mislit, ko da sam luda da biti poput tebe teško mi nije.  ...svin lutkama i onima koji to postaju... |
|
stvarno san se ulinila, evo priznajen. neman nikakvo pametno opravdanje za to. krenit ću ispočetka. prošla subota mi je bia predivan i užasan dan. predivan jer san riješila ono šta pokušavan već godinama, jer san uspila vratit nekoga koga san izgubila. užasan jer mi je moj dragi momak, koji to više nije, laga, a to mrzin iz dna duše. još se naivno pojavia na mistu na kojen je zna da ću otkrit da mi sere, a njega ka da nije bilo briga.
to me povridilo, ne toliko šta san ga izgubila, nego to šta me neko tako uspia smotat. ima pravo moja ela, ja san jedna naivna osoba. triban to prihvatit. sinoć smo ja i S sve riješili, prekidon. nikad nisan imala dužu i bolju vezu, ono... tri tjedna, brale... ne mogu virovat da san se upustila u takvo sranje uopće. ma sve je to za ljude, nadan se da će iduća veza bit sličnija prijašnjima. u utorak smo bili na izletu u makarskoj, nikad mi nije bilo bolje! sprdavali smo se cilo vrime, kupali... ela i dita su opljačkale trafiku, a ludi steff je zakinia kečap. stavia ga je u moju boršu za ne falit. iznajmili smo pedalinu koja nas je odvukla u pizdu materinu pa smo vozili ka ludi do obale i zakasnili je vratit 15 minuti, ja još s digitalnin aparaton. ali uopće nas nije bilo briga, bili smo u nekon svon elementu i bilo nan je predobro, jednostavno. kad smo se vratili, padala je kiša pa smo se skinile u kupaće na školskon (ela, edita i ja) i prolivale se vodon sa stipon, anton, bagaton, smoljon, steffon, škaron i dvornikon. naravno kad smo mi najcoolija ekipa... haha... posebno edita koja nan je smislila ti naziv. bilo je problema u vezi nekih slika koje su došle do krivih ljudi, ali sve se to riješilo na ovaj ili onaj način (pozz steffu). sinoć san bila u gradu s maton, teon i elon. bilo nan je preludo. ja san bila totalno u kurcu, ne mogu ni opisat kako mi je bilo, ali brzo smo mi to popravile. ela i ja smo radile pizdarije po gradu. kleknile smo isprid križa od ljekarne i molile se, ubacivale u aute letke od noćnog kluba, spavale na klupama i sile nasrid rive na pod i igrale se. onda san ja pivala na klupi, a ona mi je bila publika. u busu san sila kraj nekog šmokića i naslonila se na njega. lik se totalno zbunia. onda je ela sila na mene pa san je počela drpat. ovi nije zna šta će sa sobon. crtale smo brkove, a bože, šta sve nismo radile?? fala bogu šta iman takve prijatelje koji me znaju dignit kad san toliko loše. bili su popodne edita, ela i škaro kod mene, posli samo edita. užasno mi je drago šta smo se opet zbližile od izleta, falila mi je moja party_droljanka. ipak smo sad cool pa se tribamo držat skupa. i tako... danas nisan išla u školu, oteklo mi je cilo oko, boli me i ne vidin dobro na njega. samo se nadan da ću ozdravit do sutra da mogu lipo ić u mastersa i uživat. iduću subotu je matin i palin tulum, onda elin, a onda oproštajna... isuse bože, ne mogu virovat... pa mi se već opraštamo... i već mi je gotova osnovna, a pari mi se da san jučer došla s brača. vrime prolazi ili prebrzo, ili presporo. definitivno. ta će mi oproštajna bit predivna, ali i pregrozna večer. koliko god san mislila da ću jedva čekat otić iz ove «nove» škole, sad svaćan da je ona moja škola, a ne nova. svaćan da su mi ove zadnje dvi godine puno otvorile oči u vezi nekih stvari i da san puno zrelija osoba nego prije. za vrime dok san bila ovde, sklopila san prva prava prijateljstva, doživila prva prava razočarenja i sriću. zato će ovi trstenik koji san nekad tako mrzila živit u meni dok god me bude. veliki pozdrav svima, a posebno mojoj cool ekipi. vas sve. |
|
dragi moji virtualni prijatelji! prvo se moran ispričat na ovolikoj pauzi. ne, neću se izvlačit, nije mi se dalo pisat.
osin toga, događalo se previše stvari i tila san bit na 500 mista u isto vrime šta mi, začudo, nije uspijevalo. šta se tiče lika o kojen san van pričala, zvat ću ga S. u subotu smo se malo posvađali. ja san bila kriva, eto priznajen, ali sad smo sve riješili pa mogu opet bit happy. čula san se s dvi osobe od kojih se to nisan nadala, u najmanju ruku. za jednu mi nije bilo tako napeto, ali za ovu drugu... neki znaju koliko san čekala ovaj tren. krajen prošlog tjedna se dogodilo nešto šta me stvarno streslo i svatila san koliko mi neko znači. nekome ko me samo tako zajeba, sudbina je okrenila leđa. okrenila se meni. stvari mi se polako vraćaju na svoje misto. dobro san, stvarno jesan. nije baš da san super, ali i dobro je veliki napredak za mene. danas san svatila da je lito za praktički tri tjedna. za nekih misec dana ću bit na braču, daleko od svega, od svih sranja koja mi split nosi. tamo će se stvari konačno prestat vraćat na svoje misto jer će se već vratit na njega. virujte mi da živin za taj dan. moran još spomenit buljin rođendan. u nedilju smo išle u njen kafić, ja san malo zakasnila. naplesale smo se i napivale za cili život. predobro mi je bilo. niko se nije nalia šta je za mene veliki plus. o njoj san van već pisala, ali evo da održin obećanje. sad kad vas ovo pitan, neki će mislit da san luda. jeste li se ikad osjećali ka da gledate sebe iz neke perspektive koja nisu vaše oči?? osjećate ka da se sve događa nekome drugome ko van je blizak?? jeste li se kad osjetili daleko od sebe?? meni se to često događa. ne mogu to ni opisat. zadnji primjer je bila ova subota navečer. odnedavno virujen u onu: junaci ne plaču. inače rijetko plačen, pogotovo zbog muškoga. pogotovo zbog muškoga kojega ne znan ni misec dana. e pa S je to prominia. ne znan uopće zašto san se onako osjećala kad smo se posvađali. nije me tia ni pogledat, niti mi se javit i to me baš ubijalo. odma san se nakon mastersa skupila doma, nazvala prijatelja i doslovno se rasplakala na telefon. nisan mislila da ću još dugo vrimena plakat zbog nekoga ko nije određena osoba. očito... znate onu pismu: dok se pretvarah da te volim, nisam ni slutio da te volim. e pa to se meni dogodilo. dobro, daleko smo mi od ljubavi, ali svaćate šta oću reć. lik mi se stvarno sviđa. previše. a sve je počelo tako da san uvjeravala samu sebe da mi se sviđa. nisan našla to nešto u njemu dok god nisan svatila da bi ga mogla izgubit. mi smo ljudi stvarno nevjerojatni, zato bi i tila završit psihologiju. sanjan o danu kad ću se svatit pa tako počet svaćat i druge. veza i zaljubljenost stvarno te čekaju kad i di se najmanje nadaš. još uvik ne mogu virovat kako san reagirala. danas vjerojatno ne bi na taj način, ali ta večer je bila nešto drugo. iskočila san iz sebe i sutra se ponovno uredno vratila ka da ništa nije bilo. gore mi je bilo tad, nego nakon bolje veze od 4 miseca. (to mora da je bila ljubav). baš san nakon toga sredila misli i zaključila jednu stvar: junaci ne plaču.....da ih drugi vide. utjehu traže na svon ili užasno bliskon ramenu. nikad nemojte dopustit da vide da vas boli. time su dobili šta su tili. dok god postoji onaj trag drskosti u vašin očima, niko van ništa ne može. zapamtite to. pružajte ruku i neprijateljima, ali sebe samo rijetkima. i to nikad potpuno. uvik će postojat one suze koje su samo za vas. ako ih poželite podilit s nekin, tu će uvik bit onaj dio vas koji vas gleda ka stranca, koji vas još uvik otkriva. onaj dio koji vas gleda ka drugu osobu. budite mi lipi, dobri i pametni ka i dosad. šaljen veliki svin svojin junacima!! |
|
eee... kako ste mi?? evo me nakon par dana. moran van reć da san stvarno dobro šta nije česta pojava
. razlog tome je, naravno, ON. lik mi se stvarno sviđa. sutra idemo vanka pa ćemo malo više pričat i bolje se upoznat nego dosad. dopisujemo se cilo vrime i sve je super. danas neman školu!!! aaa, patite!! neko je natjecanje, pitaj gospu. jučer san bila dežurna i uređivala san s teon školu. ajme kako glume... pošto su prozori toliko šporki da su sad već neoperivi, stavljali smo crteže na njih da se ne vide. sad nan je po škole pokrivenih prozora . sinoć san bila vanka s prijama s brača. bilo mi je odlično, ka i uvik s njima. jedva čekan lito, jedva!! jutros san išla kod tee i posli nešto kupit u jedan dućan udaljen 15 min hoda od moje kuće. puten san srela one amerikance, a ja san bila u biloj majici I LOVE NY! koji su to bili piševi, tili su me slikat u njoj. večeras će mi doć steff, sutra opet škola... sve se vraća u rutinu... osin večeri, naravno:)) znate šta san razmišljala?? o životu u prošlosti. i ja živin u prošlosti cilo vrime. to me tako nervira kod sebe. često razmišljan o tome kako mi je bilo, kako san u nekon periodu bila iskreno sritna. meni su ti periodi uvik lita. neman nikakve obaveze, a sve ostalo mi se složi samo od sebe. zato se često uvatin kako u glavi bižin natrag, opet di san bila i vrime kad je sve bilo tako prokleto dobro . nemojte me krivo svatit, moj život je baš takav, dobar. stvarno mislin da je. druga je stvar šta bi moga bit i bolji. u tome i je problem, iskusila san kako je kad je bolje i sad mi se teško opet vratit na staro. napisala san jedan put u dnevniku: «zašto si mora stvorit raj i onda ga odnit? da san cili život živila u paklu u kakvon me ostavljaš, ne bi ni znala da postoji bolje, bila bi sritnija. al ko jednon iskusi ljubav i onda je izgubi, život mu gubi smisao. potpuno». nevjerojatno kako virujen u tu rečenicu!!  svaki put kad mi je teško, kad san sama, pogledan unatrag. pitan se šta san činila. to mi je lakše od gledanja napred di se moran pitat šta ću učinit. znan da je glupo, totalno glupo, ali je tako . stalno bižin u vrime kad je sve valjalo umisto da pokušan od ovoga sad učinit isto takvo. neman snage za to. kad mi prolazi dan ka šta je današnji, iman, ali svaki drugi je... gori, puno gori. nisan osoba koja plače, ali često mi se zamagle oči kad se probudin iz sjećanja. magle se sasvin tiho i polako pa niko ne vidi to nešto u njima. niko ne vidi mene u njima. a postojin, normalno da san tu cilo vrime i samo se nadan da će me neko nać. neko ko će me znat osvistit i uputit dalje, u budućnost koja je iza kantuna koji mi je toliko teško savladat. uspomene su dobre, ali ne i jedino od čega triba živit. triba osjetit tren koji slijedi i otić za njin bez puno osvrtanja. naučila san igrat na sigurno da me ne povride. a ko će me povridit u mojoj glavi u kojoj mogu minjat i ono šta je bilo?? ono šta bi se možda moglo i ponovit. baš zato, dragi moji, živite za ono šta dolazi. svaki tren je poseban i neponovljiv, ali možemo se potrudit nać put da vratimo bar mali dio njega ili ga učinimo još boljin. to nećemo nikad postić osvrtanjen i vraćanjen natrag. virujen da vas je puno ka šta san ja. zato zapantite da ono šta je bilo lipo triba pokušat vratit, a ono šta nije, zaboravit. uvik će te bolit duša kad se sitiš i jednog i drugog, a samo je na tebi kako ćeš tu bol izličit. završit ću jednon lipon pjesmicon: život je lip kad se živit zna, zato uzmi sve šta se uzet da. srića je kratka i živi zbog nje, ne traži ništa i dobit ćeš sve! poljubac svima, voli vas vaša mia  |
|
taman san došla od vanka. bilo mi je predobro, jednostavno... znate onaj iz prošlog posta?? e pa opet smo se vidili i plesali i izminili brojeve i brijali.
tako da napokon mogu reć da san happy po ton pitanju. jučer san bila totalno u kurcu, a raspoloženje mi je «popravilo» jedno dopisivanje noćas. neko zna previše toga o meni i to mi smeta i boli me jer mu nije palo s marsa. neko od mojih prijatelja je ima dug jezik, previše... ovaj tjedan mi inače nije bia dobar, ne znan ni sama zašto. mislin znan, ali ne znan zašto me sve to toliko uspijeva deprimirat. neki ljudi stvarno ne zaslužuju ništa, a meni je opet stalo. to me užasno jebe , ali ne mogu protiv sebe tako da... u zadnje vrime me totalno muče te emocije. mislin, onoga ko ih je smislia triba streljat... koliko bi život bia lakši da nikoga ne voliš, ne mrziš, da te jednostavno nije briga. dobro, priznajen da bi bilo prazno, ali opet to niko ne bi osjetia. jer niko od nas ne bi osjeća ništa. a ovako osjećan, osjećan da zavaravan samu sebe. osjećan da mi ova večer nije puno značila. osjećan da volin nekoga, ali ne koga bi tribala. sad ćete se nasmijat, kako nekoga možeš volit s 15 godina?? e pa možeš, itekako možeš. ne razumin ljude koji ne razlikuju ono napet mi je, sviđa mi se, zaljubljena san, volin ga... to su totalno različite stvari. blago onima koji ne razlikuju jer očito nikad nisu volili. nisu osjetili šta znači bit spreman umrit za nekoga. šta znači plakat za njin dok te ni ne vidi . GLUMIT da si sritna šta je on sritan, ali u dubini sebe STVARNO bit sritna zbog njega. ti su osjećaji stvarno nešto ludo. šta ne bi bilo bolje da imamo samo neke nagone da održimo vrstu? neki će reć da onda ne bi bilo smisla. a ima li ga ovako? svi mi smo samo lutke koje žive da bi umrle. ponekad od ljubavi. ponekad od osvete. od tuge ili straha. nekad je preteško krenit dalje pa ljudi odustanu i ubiju se . odu među anđele i zvizde, time prestaju patnje i muke. ne, nisu ništa riješili drugima, riješili su sami sebi. prestali su živit iz dana u dan, sanjat neostvarivo. gledamo nekoga ubojicu i sablažnjavamo se kako može oduzimat živote. niko ne pita zašto bi to napravia. zato šta je osjeća nešto. to nešto ga je jebeno mučilo pa se odlučia na takav pothvat. možda je bia bolestan. nemojte mislit da to opravdavan, ali većina njih nije normalna, ili od osjećaja, ili od... ne, nema ništa drugo  . od osjećaja koji toliko sjebu čovika. to mi je san, na samo jedan dan ne osjećat ništa, bit u nekon čarobnon balunu koji će me dilit od svega šta bi me moglo povridit i usrićit. jer šta te usrići, posli te uništi. takav je život, jednostavno. i da, bila bi se spremna odreć svega lipoga da izbjegnen ono ružno. dugo san to vagala u glavi i svatila da te život puno više gazi, nego veseli. znan da se mnogi neće složit sa mnon, da će reć da je ljubav sama sebi smisao i svrha . da bi bez nje bilo sve bilo prazno i pusto. ali mi to onda ne bi ni znali, ne bi znali ni šta je ta prokleta ljubav, pitali bi jel se to jede?? znan da ovo nema smisla jer se nikad neće dogodit, ali često razmišljan kako bi to bilo lipo . kad ljudi zamišljaju svoj idealni svit, obično misle da je pun sriće i ljubavi. e pa moj nije, u njemu nema toga, nema ničega... jer to je ono šta jesmo, ništa. to smo bili, to ćemo postat. i za sto godina se niko neće ni sićat onoga šta smo bili. ali kad već moran bit ovo šta jesan, di jesan, onda san sritna šta san baš na ovon mistu. istina, ima i teških trenutaka, ali kad imaš ljude koji su ti prijatelji, ali stvarno prijatelji i koji ti vraćaju tu famoznu ljubav i kad ti je najteže, znaš da si poseban i voljen. mislin da je to ono šta pokreće svit i sve nas. zbog toga je jedino lipo bit šta jesmo, a ne robot. jesan li zbog ovoga površna?? ne bi rekla, samo san iskrena. samo san čovik. VOLIN vas sve  |
|
dragi moji... opet van se moran zahvalit na komentarima, stvarno mi je drago šta ih je sve više. u subotu san bila u mastersa nakon kazališta i bilo je predobro. sudbina se opet malo igrala sa mnon, samo ovaj put, ne možete virovat, u pozitivnon smislu. davno san sinjala jednog tipa i tako mi je bia napet
, ali nismo se upoznali... nakon skoro misec dana plešen i odjedanput ga vidin na dva metra od mene. počela je gassolina, pustili su onu paru, a ja san mu lipo uletila i plesali smo po večeri. šta ja znan, tip je drag, ali ne sviđa mi se tako da san pobigla na kraju. nije mi se dalo više ga viđat. bia mi je napet dok ga nisan imala. ajme grozna san... a svi mi smo nekad takvi. u nedilju san bila navečer vanka na bačama i bilo je predobro. pivali smo, vatali se... baš super . jedna je ženska izgubila mobitel, neko ga joj je naša i vratia. jel vi to možete virovat?? stvarno još ima dobrih ljudi na svitu. i ja bi joj ga vratila, majke mi jer znan kako je kad ostaneš bez mobitela. katastrofa!! sinoć smo mata (sretan rođendan) i ja tražile kostim u gradu i cile se tužne vratile pošto nismo našle NIŠTA. tako nan i triba kad smo krenile u osan navečer... danas je bia dobar dan. prvo su me svi blido gledali šta san uletila u školu u širokoj majici. ono, ni sama ne mogu virovat, uopće nisan bila ja samoj sebi. još za ne falit, majica tamna do po guzice. gdje mi je pamet bila... donila je jelena kraljica u školu neki prsten koji ti bojon pokazuje kakve si volje kad ga staviš. meni je totalno pocrnia u roku od par sekundi. mislin, i prsten iz sve po osan vidi kako san... u kurcu, jednostavno. baš me puca. cili san dan bila skroz dobro i onda me odjedanput streslo i sad san nekako... ne znan. pisali smo sastav iz hrvatskog, nikad tužniji nisan sastavila. ka da san zapravo tužna, a toga nisan ni sama svjesna . to vidin po ovin sastavima. oni su meni baš ispušni ventil kako kažu. kad mi se skupi toliko toga da ne mogu više, podilin to s komadon papira i odma mi bude puno lakše. zato san odlučila opet počet pisat dnevnik. blog je dobar, ali ne mogu ja ovde bit totalno iskrena, puno puta nešto napišen pa se ispravin za sekund. previše mojih poznatih čita ovo šta piše i zato ne mogu bit slobodna. večeras mi je jedan incident pokvaria dodatno raspoloženje, a opet ga popravia. znate kad uživate u nečemu, a znate da ne bi smili?? e tako je meni bilo. s jedne strane san bila sritna šta je nekome stalo, a s druge san se osjećala krivon zbog istoga. ne bi tila da niko upadne u govna zbog mene, pogotovo osoba o kojoj se radi. neman van neku pametnu temu o kojoj bi mogla filozofirat ka i obično. mislin, iman ih previše, ali stvarno neman volje . evo van zato još jedna pisma nastala u meni isto tako važnon trenutku, baš ka i jezero. napisala san je zato šta ljudi često koriste motive mora i neba, samo na pogrešne načine ako mene pitate. ovin san tila pokazat da se ta dva čoviku nesvatljiva pojma mogu usporedit s nečin nama tako bliskin. nažalost. ..gledali se danima, godinama, satima. nebo se rastvaralo pred morskim vratima. oboje su plavi s tragovima bijelim i žele se voljeti bićem cijelim. al nebo, ono je visoko gore i nikad ga neće doseći more. i nikad se nebo spustiti neće samo zbog ljubavi mora i sreće. tako će se uvijek očima plavim nebo gledati s morem malim. nekad će i plakat, od bola se jesti, al njih se dvoje ipak neće sresti..  iako često imamo privid da oće, neće. iako bi možda bilo bolje da se sretnu, neće. iako bi ljubav tribala pobijedit, neće... jednostavno su daleko. previše. |
|
nije me bilo par dana jer stvarno nisan imala volje pisat. ovaj tjedan san saznala neke stvari koje me, priznala ja to ili ne, bole. kad nekome viruješ, a taj te sjebe, osjećaš se ka naivno govno, a znan da ne bi tribala. stvarno ne razumin šta je nekin ljudima, zašto me jednostavno ne mogu pustit da buden sritna? zašto ne mogu oni bit sritni zbog mene ka šta san bila ja zbog njih? to valjda nikad neću svatit. osin toga, tjedan je bia prilično zabavan. bilo je tu i skakanja s balkona... nećemo u detalje. jutros san srela osobu koju nisan tila vidit, a nisan ni vidila od lita. moran priznat da smo se malo blido gledali, ali sve u svemu smo ok, tako da sad iman samo dvoje ljudi za izbjegavanje
to ti se inače pokazalo ka konstruktivno rješenje, mia. znate o čemu razmišljan već duže vrime?? o ženama. znan da će se oni koji me znaju uvatit za glavu , ali ja jednostavno moran jedan post o tome. pogledajte malo kroz povijest šta je žena predstavljala, koliko se vrednovalo ono šta radi. tako je oduvik pa je tako i danas. naše se društvo minjalo na petsto načina, ali jedno je uvik isto, ta prokleta nadmoć muškaraca. znate kako vlaji predstavljaju obitelj: ovo je moj sin, ovo moja kćer, ovo moj tovar i, da prostite, moja žena. rodi se ćer, a on plače od muke . ili vidi kako neko loše vozi pa kaže da sto posto vozi žensko. mene to totalno raspizdi. ok, da su sve ženske nesposobne i glupe, ja bi to priznala. stvarno bi. ali nisu. često su ženske sposobnije sto puta od nekog jebivjetra i prodavača magle koji je bolji jer ima stvarčicu između nogu. ja za to ne krivin muške, same smo krive za to. prihvaćamo takve igre koje stvarno toliko određuju. na kirurgiji u splitu nema nijedna jedina žena. jednostavno in se ne da rušit taj njihov muški lobi . ako si ružna ženska, ogovarat će te zato. ako si lipa ili nedajbože plava, sve šta si postigla, postigla si priko kreveta. problem je u tome šta to ne govore muški, nego i ženske jedne između drugih. gledan malo one jadnice kojima je vjera takva da im muž određuje doslovno sve. moraju se sakrivat iza pustih maski, ne smiju izlazit bez njih vani, mogu ih tuć, radit in sve živo, a one se ne mogu ni maknit. dobro, reć ćete da iden u krajnost pa ću uzet primjer iz svoje generacije. muški koji je bia s puno ženskih je kralj, a ženska s puno muških je kurva, jel tako?? znan da će ovo pogodit striktne vjernike, ali ni isus nije umra ka djevac. da, da, prcnia se s marijon magdalenon. uzeli ljudi dnk s torinskog platna i našli ga u francuskoj kod nekog čovika. naravno, crkva je to zataškala da ne bi ispalo da mu je tribala ženska, jedini poljubac je bia judin, jel?? ma ne znan, sve je ovo ludo. čak i u drugin vjerama nema puno žena. ok, grčke božice npr, ali opet je glavni bog zeus. muški. jebate, jel taj štapić između nogu stvarno njega čini vridnijin od mene?? ima jedna famozna knjiga duga od šimunovića, vjerojatno ste je čitali. jadna ženska je umrla zbog želje da postane muško. vidite koliko je to izraženo, posebno na selima. ajme kad se jadranka kosor kandidirala za predsjednicu, ja san skoro blokala od smija. pa odma je bilo jasno da neće dobit. ne ulazin u politiku, ali mislin da stvarno nismo spremni za žensku predsjednicu. nismo spremni na to da su muški «ispod» ženske u bilo kojen pogledu. davno su rekli, muškrac i žena – mars i venera. to je stvarno istina, samo je venera bliža suncu koliko ja znan. tako smo i mi sve bliže ostvarenju onoga šta nan pripada, onoga šta zaslužujemo. ne prevlast, nego ravnopravnost i poštovanje. šta se mene tiče, ne moraju nas štedit ni u kojen smislu, ali ne moraju ni gazit. neki ljudi se i rastanu jer žena zarađuje više od muškoga. ne mogu virovat da u 21. stoljeću možemo bit tako jadni i primitivni. cure moje koje ovo čitate, stvarno se nadan da nećete bit ovakve za kojih deset godina, da ćemo se već u našoj generaciji naučit postavit i vratit ono šta su nan krali godinama i godinama...voli vas vaša feministica  |
|
petak mi je bia grozan dan ka šta ste mogli i primijetit iz prošlog posta. subota je zato sve nadoknadila. navečer san išla direktno iz kazališta na tein rođendan. bila je mala ženska ekipa, ali baš nan je bilo lipo. pivale smo i jele, šta je još važnije
 . neke su bile slabe volje, ali to za divno čudo nije puno spustilo atmosferu. usrid večeri su nan uletili ovi kraljevi s antinog tuluma koji su došli po pljusku sa žnjana mrtvi pijani , pogotovo jedan, ali nećemo imenovat. cili šporki, mokri, valjaju gluposti... bože sačuvaj. bar smo se imale kome smijat... u nedilju su mi radili i mater i otac tako da san cili dan imala stan samo za sebe. koji gušt! navečer san išla do žnjana sa ženskima iz škole, varile smo ka ništa, igrale biljar, zajebavale se... ali ta nedilja je bila tako tužna... ajme ne mogu van to ni opisat, baš smo sve bile u kurcu bez nekog posebnog razloga, valjda je bilo nešto u zraku . kad san došla doma, pričala san s elon na telefon negdi do jedan i po. nakon toga smo obe dvi bile puno bolje volje. danas san išla s teon do mirne, kraljice sa brača. radile smo joj dredove, pretežno ih je radila tea, al dobro... ja san se igrala s nekin njenin bebama (glavno da san zrela) i valjala neke preglupe baze. uopće nisan sličila na sebe, ne znan šta mi je bilo . pubertet me stvarno puka u ton smislu, jedan čas samo šta ne zaplačen, a drugi san na vrhu svita. a bože!! molin vas, ako ovo čita neko ko je da moj broj nekome ivanu iz potravlja, neka mu reče da odjebe od mene. ozbiljno to mislin. čovik stvarno nije normalan. ne svaća neke stvari. danas bi tila pisat o nečemu o čemu stvarno razmišljan, ali nikako da posložin misli na papir (ili kompjuter) . zvuči glupo ovako na prvu, ali to su snovi. meni su oni važni iako nisan praznovjerna. naravno da ne virujen da ako sanjaš smrt, produžiš nekome život, ali virujen u to da te neke stvari opterećuju i ako ih ne želiš sam priznat, o njima ti govori tvoja podsvijest. već san dosta puta pisala o potiskivanju onoga šta nas boli. snovi su put kojin zapravo upozoravamo sami sebe na ono šta smo potisnili. jedan put san sanjala ogromni brod na rivi. potražila san objašnjenje i otkrila da brod znači želju za bijegon iz stanja u kojen se trenutno nalaziš. razmislila san koje je to moje stanje i svatila da je itekako postojalo i da san se tila maknit iz njega. neki sanjaju crno – bijelo, neki u bojama. neki se osjećaju ka oni sami, a neki ka da gledaju sebe u određenoj situaciji. to sve igra ulogu. postoji posebna vrsta snova, tzv. lucidni snovi. u njima čovik sam određuje šta će radit oni oko njega, ka da je svjestan da sanja. to triba puno usavršavat i rijetki uspiju. sanjat možeš bilo šta, to je ono šta je predivno. ako sanjaš nešto lipo, bar si sritan tih par sati. ako imaš more ili nešto, čin se probudiš, osjetit ćeš ogromno olakšanje, ka da ti je pa kamen sa srca . neki viruju da su snovi zapravo paralelni svit s javon. doslovno uzeto, to mi je preglupo. ali zapravo jesu. snovi su zapravo mašta. a šta je drugo mašta nego jedan paralelni svit u koji se sakrivamo i bižimo od stvanosti?? kad san išla u treći razred, točno se sićan, morali smo pisat šta smo sanjali. ja san napisala da su snovi moja jedina stvarnost. tek posli san čula onu pismu: dreams are my reality... učiteljica je bila šokirana s tin šta san rekla, a ja nikad nisan svaćala zašto. valjda je mislila da dite od devet godina ne može smislit takvu rečenicu. vidite, ja san mogla jer san tako oduvik osjećala. svaki san mi je bia ka neka pustolovina, u tome san stvarno uživala. danas na sve gledan s drugog aspekta, više tražin značenje u onome šta san sama sebi poručila. to van itekako može pomoć da otkrijete samoga sebe. kupila san sanjaricu koju je napisala psihologinja i mogu van reć da je predobra, a vrlo često i istinita. koliko god me objašnjenje zateče u jednon trenu, posli ga svatin. ta me podsvijest uvik fascinirala i sama ideja da je mogu bar donekle protumačit, meni je savršena. puno van hvala na sve većen broju komentara, stvarno mi je drago da me čitate, nadan se da ćete i dalje . ako vas zanima objašnjenje nekog sna, samo pitajte, dat ću sve od sebe da van pomognen jer to stvarno volin. nemojte se sad bojat ić leć , samo zatvorite oči i uživajte. završit ću citaton al pacina čiji blog morate posjetit: «...dok mi kapci čine granicu zemlje snova, dok sam između vremena i prostora, dok moja volja čini moju osobnost, onda sam najmirniji...». predivno piše i virujen da ćete se nać u ovome ka i ja. veliki pozdrav svima, a posebno njemu. laku noć... |
|
ne znan šta mi je. zadnjih par dana san cila izgubljena. teško je to opisat, stvarno neman neki posebni razlog. nekad se valjda u čoviku skupi previše stvari, a nema di s njima. noćas nisan puno spavala, samo san se vrtila u krevetu i zatvarala oči. možda je stvar u vrimenu koje je depresivno pa i mene čini takvon. onako, kad san u školi, sve je super, smijen se i zezan, ali kad san sama, gubin se... ne bi tila da dođe lito jer znan šta mi nosi. osin rastajanja s nekima, suočavanje s osobama s kojima se bojin suočit. više volin sumnjat, nego znat i zato se nekad mrzin. iako san bila ponosna na nešto šta san napravila u subotu, sad svaćan da san vjerojatno propustila priliku da buden iskreno sritna. zašto? zbog ponosa? bilo bi toliko lakše da ne znan neke ljude, a opet mi nikad nije bilo žaj šta san ih upoznala. jeste li se ikad tako osjećali? znan šta je bolje za mene, ali nešto me neodoljivo vuče onome šta ne valja. i to šta ne valja će me uništit, znan to jer znan sebe. zato san napravila ono šta san morala, a ne ono šta san tila. po tome vidin da san stvarno sazrila u glavi, bar u odnosu na prošli misec (svatit će neki na šta mislin). evo slušan ovu pismu because uf you. tako je lipa i duboka. točno opisuje kako se osjećan prema nekome. because of you. samo kad pogledan naslov... zapravo je sve šta radimo zbog nekoga, to je stvarno ludo. pogledan prošli tjedan i neke stvari koje san u njemu radila. bar 90% je bilo zbog nekoga, za nekoga. i opet gledan za koga i to mi je čudno jer znan da ne bi dobila iston mjeron natrag. a opet bi ponovno napravila istu stvar. triban se malo sredit tako da završavan jednin ujevićevin stihon koji mi je predivan: "...Kako je teško biti slab, kako je teško biti sam, i biti star, a biti mlad..." . javit ću van se za par dana...
 ...biti star, a biti mlad... |
|
subota, draga moja subota... ujutro san bila s teon na žnjanu i bačama, a popodne kod ele. kralju moj, znate kako je kad ne vidite najbolju priju deset dana?? lipo smo se napričale i navečer otišle u mastersa. doduše, većinu smo vrimena provele u wc-u pokušavajući otrijeznit našu najdražu pijanduru, jednu divnu crnu ženu.
jučer san cili dan provela na nekoj pričesti koja se odvijala u školi. posli smo išli na ručak, a ostali praktički do večere. katastrofa. posvađala san se sinoć lipo s ocen, ne mogu se više trudit održavat taj odnos. nisan ja kriva šta se njemu događaju sranja. mislin da se triba trudit bit s roditeljima u dobre. ono, mater mi 500 puta digne tlak, ali ipak nam ide. a s njin... bože sačuvaj!! trenutno mi je ipak glavna preokupacija šesti sat na kojen bi tila samo propast u zemlju, da me proguta i više nikad ne ispljune. mater mi dolazi na sat razrednika držat predavanje o pušenju i alkoholu. ajme kako će me sprdat, umrit ću. to mi je lipo priopćila s osmjehon na licu i ne vidi žena u čemu je problem. ja ću joj reć. gotova san!! ubit će me!! zajebavat do kraja života!! ali nema veze, ne smeta mi, uopće. isto ka šta mi ne smeta šta iden na državno iz biologije, a nastavnica mi neće objanit ono šta san je pitala. glavno da se neću ocrnit, ma di bi ja s takvon dobron pripremon?? zapravo san zaključila da će mi dragi bog poslat šalić sa svin odgovorima, jel da je to pametno?? danas neman volje pisat post ka obično. dajen van zato jednu svoju pismu da je pažljivo pročitate i napišete mi iskreno mišljenje. nastala je u meni stvarno posebnon trenutku i puno mi znači. zove se jezero.odavno si u meni iskopao jezero i napunio ga ljubavlju i samim sobom. postala sam školjka i u njemu živjela, u životu nikad bila sretnija. često si me znao u valovima svojim nositi u beskraj strasti i užitka. naivno sam ti dala sve što sam znala, sve što sam imala, sve što sam bila. no ljetom se nad nas nadvilo sunce zavodljive boje i predivnog sjaja. ispario si za njim u daleke pute, a ja sam, pogađaš, ostala sama. ostala sam prazna ljuska na putu, gazili su me, ponekad pružali i ruku. al školjka u praznom jezeru ne zivi, čak i ako padnu pokoje kiše. kad jednom ode voda i nikad se ne vrati, za njom ode školjka i nema je više..  |
|
lipo san se naspavala ova zadnja dva dana, bila vani s nekin... rič je o jednoj ženskoj o kojoj mi se mišljenje uvik minjalo brzinon svitlosti. trenutno smo super i stvarno se nadan da ćemo ostat.da mi je neko reka da ću se s njon družit, izmirila bi mu fibru, al dobro. nikad ne reci nikad ponovno rules. jučer san bila dakle s njon u gradu tražit cvike po pljusku
 , pa kod nje, pa opet u grad s teon. srela san steffa kraj pazara i pretpostavljan da nas je onda moja prija vidila kako skupa idemo priko rive i sad mi odma poslala poruku ko mi je to. draga moja, niko u ton smislu. znan da si razočarana, al jebiga, život je takav... srela san u busu jednu staru priju koja je sad ka opaka darkerica, pa onda u gradu dvi prije iz stare škole, neke sa brača i iz kazališta... baš pun kurac ljudi s kojima san stvarno (bila) dobra. puten me neki stari jarac tia upoznat, da san mu dobra, pazite vi to. nakon pet metara neki se isto dera, još stariji od njega. a znate zašto?? nisan ja divna i krasna, nego zato šta san bila u suknji. čak ne u minici, u suknji običnoj od jeansa do kolina. muški su stvarno ono... glupi. po meni, bolje izgledan u svin rebama nego u ovome. obukla san suknju jer mi je sve drugo na pranju od francuske kad ćemo već iskreno. ali ne, kad si u gaćama, neće te ni pogledat, ali samo obuci suknju, po mogućnosti imena manje je više pa ćeš vidit sve kretene u gradu isprid sebe. gladnici gladni. a bože, neću više o tome, nastavak van je u postu muški su govna. to je sve šta iman reć. čast iznimkama, naravno. već vidin ono face koje blido gledaju naslov. usrid četvrtog miseca ja pišen o maškarama. sidila san s prijon na njenon krevetu i listala prastari ok. ti su časopisi stvarno popizdili, uvik isto. neman momka, osvoji ga, poljubi ga, bla, bla. u jednon san čak našla savjete o žvaljenju. pa jel to jadno, da mi neko govori kako ću mu uvalit jezik u usta?? tako smo naišle na pitanje: kako bi se zva roman o tvon životu? ona je ka iz topa izvalila: maškare. prvo san je blido pogledala ka i vi vjerojatno naslov, ali onda san svatila šta je tila reć. stvarno je predobro to smislila. ono, gledan ljude koji skupa žive osan godina, dakle pola života, a opet ne znaju ništa jedni o drugima. meni je to katastrofa, ne znan šta vi mislite. ok, ne družiš se sa svima, ali neki su ti ka ono super prijatelji, jel?? i opet ne možeš u njima pripoznat glumu i laži? prije san pokazivala emocije i nije mi to bilo teško. više nisan takva. ima jedna grozna pisma s dobron rečenicon, doduše: ponos, proklet sam što ga nosim, ponos i prijevara... je, ponos je upravo razlog zašto san se prominila u ton smislu. ali to ne znači da san super. to šta ne plačen nekome na ramenu, ne znači da san uvik dobro, happy i savršena. društvo te jednostavno tira da sereš, pogotovo ako si muško. o, bože moj, pa ti si muško, koji osjećaji?? to su meni čisti primitivizmi koji su se već toliko uvukli u naše društvo da ih se nikad nećemo riješit. ja stvarno ne patin od toga, naravno, kad je riječ o drugima. pa svi smo zapravo takvi. razmislite malo, koliko vas je ljudi vidilo da plačete? ja ih mogu nabrojit na prste jedne ruke, a i ne tribaju mi baš svi prsti... neman nekih velikih problema, ali isto me nekad pukne i buden loše. ali šta ću se sad svima objašnjavat i srat im ovo i ono kad se lakše samo nasmijat? to u meni vidi samo ela, najbolja prija i ponekad steff. ostali vide koliko im ja to dopustin. ok, meni odgovara, ali znan da je glupo. vidite, neki imaju problema o kojima većina ne može ni sanjat. ali lipo ih spakiraju u veliki paket s velikon mašnon koju se nikome ne da odvezivat, a i ne znaju kako bi uopće. jedna je osoba bila u kurcu i živčana jedno vrime i zato su tog nekoga stalno izbjegavali i ogovarali da je ovakav i onakav. ali ta se osoba prominila. postala je «sritnija». i svi su oduševljeni promjenon. kako nisko i jadno, baš tako! nemojte me krivo svatit, ima i drukčijih ljudi. nažalost, većina je ovakva. s njima se ne družin, onako smo na ej ili nešto. neman šta radit s takvin ljudima, neka me seru koliko god oće. eto, morala san nešto napisat na tu temu napokon jer se o njoj dosta priča, ali niko ne kaže javno ono šta misli. svaki put kad počnemo o tome, sitin se izjave iz prvog dijela posta i toga kako je preistinita. nažalost. kažu da slika govori više od tisuću riči, a jedna može reć više od milijun, dodala bi.  |
|
ljudi moji, prvo bi se tila ispričat na ovolikoj pauzi. ne, nisan bila lina pisat nego san bila u parizu. išla san prošlu sridu, a pošto mi nije valja internet, nisan van mogla reć. svejedno vidin da me niste zaboravili po broju komentara koji, moran priznat, nadilazi očekivanja.
drago mi je šta me čitate i šta se nalazite u onome šta pišen. antea, komentar me malo razočara. zašto ne bi govorila u javnosti ono šta misliš?? zato šta će ti srat ovaj i onaj? pola njih velikih vjernika ne može mirno spavat jer ih boli kurac za druge, seru svoje PRIJATELJE ka npr. mene nakon onog posta. i onda oni odu na misu pa su krasni, a ja ne valjan jer ne molin boga? zajebi ti te teorije. nikad se ne valja bojat reć svoje mišljenje dok god njime nisi nikoga povridia ili mu naškodia na bilo koji način. stvarno duboko virujen u to pa u skladu s tin i živin. i niko me ne može uvjerit da je moj način pogrešan. ne sramin se ničeg šta san rekla i napravila. jebiga, možda san drukčija, ali ja san na to ponsna. bez obzira šta san uskrs provela u notre damu, nisan prominila stav. dapače, samo san ga učvrstila. dobro, dosta na tu temu, već mi je donila previše problema. danas bi tila napisat nešto o tome kako se ljudi ponašaju nakon veze. na to me potaknia moj bivši momak. upoznali smo se na stvarno lipi način, cila je veza krenila bajkovito. s njin mi je bilo super, ali mislin da se nikad nismo stvarno volili. to je sve bilo više jako sviđanje. bez obzira na to, prekinili smo na malo mučan način. kad smo se dogovorili da ćemo ostat prijatelji, mislila san da to kažemo onako, iz pristojnosti. danas me razuvjeria od toga. posla mi je poruku, dopisivali smo se. da san tila, mogla san nešto postić ako svaćate, ali to mi nije uopće padalo napamet. mislin da smo danas totalno okončali cilu priču i da se napokon možemo gledat ka prijatelji, bar ja njega. nažalost, ne bude uvik ovako. zapravo često ne bude. jednu san osobu volila na potpuno drukčiji način nego bilo koga. ne, nisan bila u njega zaljubljena, samo san ga volila. on mi nije zna vratit na isti način. nakon šta san rekla da neću bit s njin u vezi, sve je propalo u zemlju, ka da naš cili odnos nikad nije ni postoja. još uvik mi se trudi zagorčat život. još uvik ga ne ne mrzin, to je ludo. čak ga svaćan donekle. znan kako je kad nekoga voliš, a on te sjebe. i meni se dogodilo. znan kako je kad ga ne možeš ni pogledat u oči od straha da će te toliko strest emocije da ćeš se slomit. nekin ljudima te emocije krenu tako da svejedno oće usrićit tu osobu, a nekima tako da oće da pati. nemojmo se zavaravat, u vezi u kojoj stvarno ima ljubavi, ima i boli. u vezi u kojoj stvarno ima ljubavi, jedan ostaje povriđen ka pizda. sruši mu se cili svit i onda ga ka u mome primjeru oće srušit i ovome drugome, bez obzira šta bi se ubia zbog takvih pobuda. nekad mi se čini da san rano ušla u sve ovo. jebiga, nisan tila, dogodilo se. ka šta san već puno puta rekla, čovik je nešto stvarno posebno. svako drukčije reagira na prekid. ne virujen u takva prijateljstva nakon pravih dubokih veza. možda za kojih desetak godina da, ali većina nas je još uvik mlada da bi nekoga stavila isprid sebe, odrekla se svoje sriće za njega. za to triba stvarno sazrit. možemo, dakle, ja i bivši bit super. ali ja i ovaj drugi nikad. bilo bi sebično tražit od njega da budemo. ja npr. mogu stavit njegove osjećaje prije svojih jer san ih predugo micala i negirala. šteta. neki ljudi mi znače više od sebe. imate li vi nekoga takvoga? lako je provjerit. zatvorite oči. zamislite scenu iz titanica u kojoj jack daje rose ormar, a on ostaje u moru. mislite li da je lud? ili postoji neko za koga bi vi to učinili? ako postoji, svaka čast. mislin da je čovik sritniji šta više takvih osoba ima. ja ih iman četri. otkad san o tome razmišljala, otkrila san to nešto u njima čega prije nisan bila ni svjesna. jedino šta plaši je to šta bi ih mogla izgubit. da se to dogodi, iako ne virujen, ne znan kako bi se ponila. ovisi o načinu na koji bi ih izgubila. možda bi okrenila novu stranicu, a možda im bar malo želila zlo. vidite, zbog ove dileme ne mogu osudit nikoga ko ti ne može bit prijatelj nakon prekida neke veze, bila ona ljubavna, prijateljska ili miješana. dosad mi se još nije dogodilo takvo šta, nadan se da ni neće. istina, izgubila san neke koje san volila, ali ne baš toliko,svaćate razliku?? možda van ovako izgleda glupo, ali provajte i vidit ćete da će vas iznenadit odgovori, ka šta su i mene. iden van leć, uživajte u ovome... au revoir!! |
|
evo me nakon pet dana, stvarno san bila u ludnici i nisan stigla pisat pošto oću da bude kako triba, a ne bezveze. pokušala san stavit pismu, ne znan jesan li uspila, vidit ćemo... ovi tjedan se dogodilo puno stvari i bilo bi glupo prepričavat svaki dan posebno pa ću reć samo šta je bilo jučer. išla san s andreon na neku predstavu i na povratku smo svratile u moju staru školu. ne mogu opisat taj osjećaj, stvarno san bila sritna kad san došla među njih. to je valjda nešto šta će mi uvik ostat. neki su se previše prominili, to san pogotovo svatila kad je anja navečer došla kod mene. dobro, i ona se prominila. i ja san, o tome san već pisala. ali neko iz tog osmog a koji je meni bia pojam dobrih ljudi i ekipe, zabija nož u leđa većini pa tako i meni. najgore se razočarat, stvarno je!! nažalost, događa se češće nego šta bi tribalo. sinoć mi je skočila fibra. sad me boli grlo i nije mi baš dobro iako cili dan pokušavan uvjerit oca u suprotno. baš mi se išlo škarici na rođendan večeras. tribali smo bit on, lović, steff, stipe, ante, laura,doris, ela i ja na žnjanu. na kraju ni ja, ni doris, ni steff ne možemo ić, ja zbog fibre, ona zbog prošle subote, on zbog ocjena. ovakva me situacija stvarno usrećuje, nema šta. subotu navečer ću provest na kompjuteru ili isprid televizije. dakle, škarica prijo, sretan ti rođendan i lipo se zabavite kad već ja ne mogu. inače, škaro je kralj. ide sa mnon u razred. nismo nešto posebno dobri prijatelji, ali ono za zajebanciju smo super. uvik je bia dobar prema meni, stvarno otkad god san došla u ovu školu i to mu ne mogu zaboravit. jedan je od najmlađih u razredu, tek će sad napunit 14! samo bi tila reć onima koji se ljute šta ih nije pozva na rođendan da su gladnici. nismo više u vrtiću pa da gledamo takva sranja. pozva je one koje je tia pozvat i gotovo! njegova stvar, nemate se stvarno zašto ljutit! jučer smo andrea i ja pričale o bogu i crkvi, ne znan ni sama kako smo došle na tu temu. jebate, ženskoj svaka čast kako ima jaku vjeru i koliko je sigurna u ono šta govori. sićan se sebe u toj fazi, nazovimo je tako. meni doma nisu neki zadrti vjernici tako da sanprvo pravo mišljenje o crkvi stekla tek u prvon razredu kad san krenila na vjeronauk. predavala mi ga je časna sestra vida koja je jedna predivna osoba, ali, naravno, nenormalno predana bogu. išla san na zbor, dolazila na misu par puta tjedno, čitala, išla na dva vjeronauka i u župni dvor di bi nas dvi učile neke molitve i pisme. stvarno me zaludila vjeron. moji su se bojali da ću se zaredit, a ni ja se nisan osjećala daleko od toga. onda se sve prominilo. došla san u peti razred koji mi je donia novu vjeroučiteljicu. malo san stala na svoje noge i skinila one dječje ružičaste naočale. mislin da je taj peti razred bia vrime u kojen san stvarno sazrila do ove razine ne kojoj san sad, to mi se dogodilo užasno naglo. počela san čitat i razmišljat o svemu. prestala san prihvaćat neke dogme zdravo za gotovo. učila san povijest i polako uviđala da stvari nisu tako jednostavne kakvima san ih smatrala. prvo bog. kad pogledate, sve su civilizacije toliko različite u svakon pogledu, ali svaka ima nekog boga ili božanstvo koje ih čuva i pruža im život nakon smrti. to je nešto šta je dio psihologije čovika, potreba za zaštiton i pomoći nekoga ko nas voli. rijetki se site boga kad su sritni, većina mu se moli u trenucima nemoći i straha. po meni je striktna vjera u boga isto šta i ić linijon manjeg otpora. ima života nakon smrti, živi pošteno, vratit će ti se. govno će ti se vratit! nije seljak smislia vjeru, nego neki koji su od nje pobrali korist, bilo novčanu, bilo da su smirili narod u teškin vremenima. i ja volin virovat da postoji bog, tako mi je puno lakše. sićan se koliko san bila sritnija i ispunjenija do prije nekoliko godina. ali više ne mogu. znate kad se trudite, a opet van ne ide? tako se ja osjećan, zarobljena između želje i razuma. crkva je nešto šta tek stvarno ne prihvaćan. istina, bez nje bi se teže očuvala vjera, ali ona je najveća mafija na svitu. najveći bogataši su u crkvenon vrhu, zataškavaju dokaze koji se suprostavljaju dogmama i vrte strašno puno novaca. koliko su samo žena pobili jer su govorili da su vištice, pokrenili križarske ratove, uništili milijune. u 15. su stoljeću prodavali pokoru na ispovijedi za novce, a kad se luther tome usprotivia, papa ga je izopćia iz crkve. i onda oni meni prodaju neki lažni moral i tiraju me na grižnju savjesti šta ne iden na misu. žaj mi je, ali stvarno ne mogu. ne mogu jer mi se takva institucija čisto gadi, a opet osjećan neko smirenje kad uđen u nju. opet osjetin bar malu krivnju kad ovako pričan o svemu šta virujen i osjećan. niko nikad nije objasnia zašto živimo, umiremo, stvaramo, rušimo. zašto imamo potrebu za bogon. ali jedno znan, iman je i sama. šteta šta je ne ispunjavan ka nekad, to mi užasno puno fali. sad san više - manje u redu i mogu ovako govorit, ali opet znan da ću u prvoj krizi sklopit ruke i pogledat u nebo s nekon prokleton neobjašnjivon nadon. to ne mogu prihvatit kod sebe i jebe me u zdrav mozak. zbunjena san u svemu tome i luda šta se uopće zamaran ovakvin stvarima s 14 godina. jebi ga, po tome se nikad nisan uklapala u svoju ekipu. dolazi uskrs, a ja u ovako blagdanskon raspoloženju bojan jaja i razmišljan. mislin, šta ću srat da virujen u ovi blagdan? a opet ću okitit kuću malin pilićima i uredno posložit jaja u košaru. ručat ću za uskršnjim stolon s velikin osmjehon. bit ću ono šta moran bit i osjećat se neobjašnjivo dobro.
čovik je stvarno nešto ludo...  |
|
neman pojma kako san se jutros izvukla iz kreveta. užasno mi se spavalo. onda se nisan mogla počešljat šta mi je dodatno popravilo raspoloženje. ka šećer na kraju san izgubila ključeve i nema šanse da ih nađen, a sto posto su na nekon glupon mistu. kažu da se po jutru dan poznaje. ako je stvarno tako, uživat ću, ono... u školi nije bilo ništa posebno osin obavijesti da se sutra slikajemo. ela i ja smo odlučile da se nećemo opet dilit na mušku i žensku polovicu razreda jer je to gladnički i preglupo. objavit ću tu sliku sigurno čin mi moja DRAGA PRIJA napokon pokaže kako!!! na likovnon smo radili neko sranje ka korice od knjige, šta ja znan? mene ovo stvarno frustrira. šta god radili na likovnon, ispadne mi čudo isusovo umisto rada. ja i crtanje ka nebo i zemlja. ja i neke ženske isto tako. jedna, neću imenovat, danas je ostala šokirana šta je meni steff uzea lizu iz usta, a nakon toga ja njemu. pa šta onda??? je, odma smo romeo i julia. stvarno se možete pokopat s takvin idejama. ne da mi se opet na tu temu, uopće nije vridno spomena. ono o čemu san tila pisat je nešto puno važnije i sve češće, nažalost...
to je anoreksija. često je definiraju ka fizičku bolest gubitka apetita. to je po meni sranje! nijedna normalna uravnotežena osoba neće postat anoreksična. kad san bila mala, bila san bucmasta. jedno lito san imala salmonelu i smršavila 7-8 kila. prvi put u životu san bila happy u vezi izgleda i stalno san se gledala u ogledalo. baš se sićan kako je to počelo. svaki božji dan san satima mirila opseg ovoga i onoga i sve to lipo zapisivala u neki blok. tu san imala i kalorijske tablice i slična sranja koja su mi onda bila sve. radila san bar 200 trbušnjaka na dan i razvila poseban način hoda koji zateže mišiće. stvarno san bila opsjednuta. to je nešto iz čega ne možeš izać kad jedan put uđeš. postaviš sebi cilj u kilima koji se samo polako spušta. neću sad u detalje kako je sve skupa išlo. samo ću reć da san na 1,66 m imala 41 kg. tad se nisan ni šminkala pa san bila blida s dva tamna koluta pod očima.onda je mater svatila da tako više ne ide. na ure je sidila sa mnon dok ne bi pojela. sićan se da san joj govorila kako mi je krafna previše za večeru. ne, nisan se preseravala, tad san stvarno tako mislila. kad ne jedeš danima, više nisi gladan. tako san dobro utrenirana da i danas mogu ne jest ništa i dobro funkcionirat. došlo je lito, bila san kod babe koja se puno trudila oko mene skupa s mamon. polako san se vratila u normalu. nikad neću bit ista ka prije toga, to totalno promini čovika. a ja još nisan imala anoreksiju. vjerojatno bi je bila imala da nije bilo mame i babe i na tome san in vječno zahvalna. kad se danas pogledan na tin slikama, padne mi mrak na oči. kad probajen robu koju san tad nosila, ne mogu virovat kakva san bila. imala san problem u glavi, bog zna šta mi je bilo. a opet nikad ne bi minjala tih par miseci, užasno mi je drago šta san ih proživila. da nisan, danas ne bi svaćala te ljude, a svaćan ih i znan kako in je i kroz šta prolaze. neki idu toliko daleko da umru od izgladnjivanja. po meni uzrok nisu manekenke ni ništa tog tipa. uzrok su bubice u glavi koje moraš pobijedit ako nećeš da pobijede one tebe! jedino točno šta opisuju je iskrivljena slika samoga sebe. tribalo bi napravit naočale koje će ti pokazat stvari kakve jesu, a ne kakvima se čine. doduše, naočale moraš steć, a ne napravit. naočale moraju bit ljudi koji te vole i oće ti pomoć. a u ton vrimenu nisan imala takve prijatelje, niko nije ni svatia šta se događa sa mnon. jeftinin trikovima san zavaravala sebe pa tako i njih. mogu mislit na šta su sve spremni oni koji boluju od prave forme bolesti. nikad nisan pričala o tome, bilo me strah i sram onoga šta san bila. dio ovoga znaju samo moji najbliži prijatelji. sad svaćan da se neman čega sramit ni bojat. to je bila jedna epizoda u mon životu, isto ka i svaka druga. ne moran svima iznosit detalje, ali orijentaciono, zašto ne bi? nisan ni luda, ni glupa zbog ovoga. samo san napokon iskrena. svaćan one koji se boje pričat o ovome, pogotovo one kojima na nalazu u bolnici piše ime bolesti: ANOREKSIJA. nije baš lipo za vidit. ono šta je bitno da znaju i uvik zapamte je to da nisu jedini koji prolaze takvo šta i da će proć koliko god se teško činilo. rijetki se ne izvuku, većina preživi i normalno živi nakon toga. kažu, čudni su putovi gospodnji. ka šta san rekla, sve se događa s razlogon i sve ružne trenutke život vrati prije ili posli. bolje da ljulja, nego da žulja. složit će se većina muških. dakle, svima koji su ka šta san bila i onima koji su stvarno bolesni želin samo onoliko sala koliko in se danas vidi rebara!  |
|
I'm back!! jednostavno nisan stigla disat, a kamoli pisat postove. jučer san nakon talijanskog bila u gradu i kupila neke majice i patike. baš san se uživila jer san ih tila kupit još prije par miseci, ali nije bilo broja, naravno. ko mi je kriv šta iman lopatu od noge? popodne san imale neke goste, stvarno su me upilali. tako me bolila glava, vjerojatno san imala fibru, ali isto san otišla u mastersa. mislili smo da je sinoć zadnja večer. na kraju ispada da nije, neman pojma ni ja više. bilo je malo dosadno, nekako postaje sve gore. moran samo napomenit da je dj bia presmišan... nisan vidila koga san tila vidit, ali to mi nije pokvarilo raspoloženje. jelena mi je govorila da san lipa pa san joj obećala da ću je spomenit na blogu. usluga za uslugu. kako da nju opišen? kad na povijesti pričate o kraljevima, za primjer van stave Petra II. kad pričate u društvu, primjer van je jelena. ona je stvarno kraljica. na svaku moguću rečenicu smisli neki odgovor ka da je ispala iz humoristične serije. osin toga je stvarno draga osoba i ima piercing u nosu. ne bi se baš svako usudia...
lipo smo se naplesali i otišli doma. taj povratak je bia stvarno super. išli smo pješke od gripa do trstenika, a ja u onin čupavin čizmama i minici. jedva san hodala i smrzla san se. steff, škarica i lović su već bili davno otišli, a žolju smo negdi puten izgubili. zva ga je brane da ga pita di je, ali on je bia previše pijan da bi mu objasnia. otac mi je malo popizdia kad je vidia šta san obukla. čovik je stvarno konzerva po ton pitanju. da je po njegovon, još bi s koletićen šetala okolo. tu me mater stvarno spašava, moran joj to priznat. bia je prvi april, a ja nikoga nisan zajebala. baš san jadna. ne da nisan uspila, nego nisan ni pokušavala. baš mi se nekako nije dalo. taj mi je praznik i inače preglup, ne vidin svrhu toga da se svi sprdaju na isti dan, tako je puno lakše svatit, ali to ne znači da san dobro prošla. neki su me dobro sjebali, znat će oni na koga se odnosi... čujen da je na žnjanu bilo poprilično veselo sinoć. ne znan smin li u detalje pa je bolje da mučin. doris prijo, sretan ti rođendan u zakašnjenju i brzo mi se oporavi! ono šta mi je sinoć stvarno diglo tlak je štikla. kad su pustili to nešto šta ne mogu nazvat pismon, svi su došli plesat, penjali se po stolovima... bože sačuvaj, koja bolest! mislin, plesala san i ja kad su je pustili treći put, ali više iz zajebancije nego ozbiljno. i nisan se derala SIJENO, SLAMA, SIR, SALAMA. dobro je napisa jedan novinar u slobodnoj kritiku o pismi: zvrc, zvrc, mozak krc. jel to smišno? nije. jel bogu za plakat? nego šta je! pogotovo kad se pohvalimo da smo leću, ciklu i štiklu upakirali u reru, gangu i linđo. ali to smo sve i zaslužili svojin krasnin ukuson i prilagođavanju ovakvin sranjima. više nas stvarno ništa ne može spasit. ova pisma tako dobro ocrtava kakvi smo i šta smo postali... tek toliko. |
|
jučer san bila stvarno happy. da me ko pita zašto, neman pojma. valjda i ja triban imat takve dane kad me nešto pukne i drži me. šta se tiče bulje, opet nas je jedna nastavnica vidila dok me vatala za guzicu. nemojte krivo svatit, nismo lezbe, to je samo način zajebancije. svi se nešto vataju, ali, naravno, pošto san ja magnet koji privlači sranja, vidili su samo mene. sinoć san bila kod andree i lipo smo pričale nakon jedno 800 godina. rješavale smo gladnu fiziku koje mi je, iskreno, pun kurac i jedva čekan da mi prođu svi ovi kontrolni i ispitivanja. opet smo cilo jutro ona, laura i ja vježbale to gibanje. počet ću ga sanjat više!! kad smo već kod snova, ja stvarno nisan normalna. od četri do sedan kad san se digla, sanjala san da moran sebi mirit razinu nečega u krvi pa san cila s nekin injekcijama, krvava. bože sačuvaj! nadan se samo da se neće i ovo ostvarit... nekidan san prolazila kraj škole i neki mi je mali nešto reka. uglavnon, bitna je reakcija jedne sedmašice: šuti ili će te pribit žolja! isuse bože, ima li ko na ovon svitu ko ne misli da san s njin? sinoć me nazva neko sa skrivenog broja i počea stenjat: žolja, žolja... jebate, jedna pisma u mastersa di je on bia pijan ne znači ništa. i meni, i njemu je to bila sprdancija, bezveze, a ovi se gladnici odma uživili. kad san ja vidila skriveni broj, odma mi je nešto prošlo glavon...
(svatit će oni koji tribaju svatit) muški su stvarno govna! veća ili manja, doduše, ali ne mogu pobić od toga. kažu da su ili usrani, ili zauzeti. u zadnje se vrime slažen s tin. priznajen da ima i onih odličnih, ali jebi ga, nikad se nećeš zaljubit u takvog. lip, zabavan, dobar, pametan, sve šta ženska može poželit. u teoriji. na kraju će totalno izgubit glavu za nekin kretenon koji će je samo tako zgazit. i onda smo mi normalne?? ma niko više nije normalan, cili je svit otiša kvragu. ne poznan nijednu žensku koja nije bila u kurcu zbog muškoga, a imamo tek jadnih bijednih 14-15 godina. šta će bit kad odrastemo?? je li normalno neku budalu volit 6 miseci nakon šta te sjeba ka niko prije? ili, po primjeru moje drage prijateljice, godinu dana dok može imat bilo koga? same smo krive za sve šta nan se događa, za sve šta nan rade. same smo krive jer im to DOPUŠTAMO. ka da uživamo u tome da se neko igra s nama. tako je, dušo, plači za budalon koja ni ne vidi tvoje suze i smješka se s drugon na vašen mistu. pitaš se kako može bit tako glupa, a ne svaćaš da si i sama bila. teško je ponekad priznat sebi da si živila u iluziji. a jesi. i šta sad kad ti neko kaže da su ka autobusi, jedan prođe, ukrcaš se u drugi. ne hvala, ono o zahodima bolje opisuje karakter većine. možeš se ti ukrcat di god oćeš, ali bilo je lipše u prvome, jel tako? ma znan, sve znan i sve je tako lako reć, a tako teško napravit. show must go on, nasmiji se i kreni dalje. niko OKO tebe nikad neće znat šta je U tebi, jednostavno ćeš to sakrit. i ljubit ćeš drugog, glumit da si sritna, a zapravo umirat za onon budalon.i svaki put kad te zagrli, tit ćeš da je neko drugi kraj tebe. i svaki put kad ti kaže volin te, bolit će ka ništa prije. a opet ćeš mu reć i ja tebe jer ćeš se sramit priznat čak i samoj koliko živiš u prošlosti, koliko mrziš ovakav život i koliko voliš ono govno! ...glavno da je život pošten...  |
|
danas je bia super dan, stvarno lud u svakon pogledu. kako san bila u gužvi od natjecanja iz biologije, nisan uopće bila na satu i stalno san se šetala okolo priko zemljopisa. dok san pričala s bubičkon, edita, lovrenka i jelena su uletile u kabinet. jelena je probila rukon staklo i cila joj je šaka bila krvava. poslali su je kod gospodina gojaka, popularno nazvanog ČORO. tip ima jedno 80 godina pa ne vidi i ne čuje dva posto doslovno. ima neke ogromne debele očale i stvarno je maskota škole. jednon je prilikon uletia da će nan svima OPUŠIT aseve. toga se uvik sitin kad ga vidin. uglavnon, on tako cili zbunjen pokušava jeleni zaustavit krvarenje. umisto da pritisne nečin, uzea čovik neki sprej i spreja li spreja po rani. po zraku, doduše, jer nije moga naciljat. kad san ja to vidila... znan da san grozna, al šta mogu kad je bilo jednostavno PRESMIŠNO? čak je i jelena varila. u po toga, hitno me pošalje po bubičku. ona se cila jadna sasrala šta je bilo. po njegovoj teoriji, jeleni je PUKLA VENA. ženska se samo malo ogrebala, koja vena? edita, lovrenka, bubička i ja umiremo od smija skupa s jelenon, a on cili zabrinut pokušava smislit šta će dalje. i tako misli, misli, misli i dođe do REVOLUCIONARNOG OTKRIĆA!! samo san mu gledala lampicu poviše glave. čoro has an idea!!!
ode do ladice i izvadi SELOTEJP! počea on njoj motat ranu selotejpon, a mi samo po podu. bubička se krsti... a bože gluposti! posli je išla kod bače da joj to sredi kako triba. iza škole smo ostali na marihuani laura, ja i SERTA. on van je najveći kralj na svitu. svi ga zajebaju uvik, on se nervira pa se na kraju i sam počne smijat. meni ga je stvarno nekad ža kako ga sprdaju jer je tip predobar i totalno zbunjen. zove ga mater da ga pita di je, a on kralj uleti NA DNU JAME! sad ja, koja neman veze o trsteniku, mislin da je to dio kvarta. lipo san se ocrnila, nema šta! posli je došla andrea sa svojin briljantnim idejama o busevima. na kraju BULJA kraljica. ona je meni predraga, tako je smišna i luda nekako. odma se na početku počela družit sa mnon i, iako san do danas totalno prominila društvo, s njon san ostala super. nekidan smo se drpale iz zajebancije i vidila nas je razrednica. sad kad mi mami u petak počne srat o mojoj spolnoj orijentaciji još! puten smo sreli gulinovu sestru s pason koji je odma skočia na mene. zna pas, ipak... pričala san sa steffon koji sutra ide u školu. meni se čini malo rano tri dana posli potresa mozga doć u školu, ali... kako god on kaže! on mi je inače stvarno najbolji prijatelj. poruka svin gladnicima: SAMO PRIJATELJ! zašto ste tako glupi i ne možete svatit da možeš bit s muškin na toj razini? poruka gladnin ženskima: PA ŠTA DA JE MUŠKO, A PRIČAMO O SVEMU? garantiran van da je bolji prijatelj i osoba od većine ženskih u našoj školi. i sad bi mene tribalo spriječit ono šta ima između nogu da mu kažen neke stvari? ma to su sve gluposti i sranja. jedna me ženska nedavno pitala volin li ga. pa, normalno, glupačo, da ga volin, više nego tebe, samo ne onako kako neki misle. večeras su nan došle neke obavijesti o italiji di san tribala ić plesat. izgleda da ipak neće bit ništa od toga jer mi se poklapa s natjecanjen iz biologije, tako da... ajde, pa i krk je solidan. ne ka rim i padova, doduše, ali nije ni to loše. toliko. valjda. brzo ću sredit blog, obećajen. sutra ću pokušat skinit te neke slike i malo oživit ovo mrtvilo ovde. a sad iden leć, stvarno san umorna... |
|
ok, da jedno odma riješimo. ja san realna osoba, s obe dvi noge na zemlji. horoskopi su mi sranje, u sudbinu ne virujen. inače. ali danas se dogodilo nešto šta mi je malo prominilo mišljenje. lipo san normalno išla leć i sanjala me probudia mobitel. nazva me steff i reka da je u bolnici na šivanju. posli smo pričali o još puno stvari, ali to sad nije bitno. i sve super, dignen se ja jutros, zvoni mi mobitel. steff. bia je sinoć na šivanju. kad je on to meni reka, ostala san tako posrana. nisan mogla virovat ono šta čujen. još mi se prekjučer dogodilo nešto slično. pošaljen poruku prijatelju kojeg nisan čula misecima, čak ne živi u splitu. i u isto to vrime pošalje mu poruku zajednički prijatelj kojeg nisan pošteno čula godinama, al neću sad o tome. ovo stvarno nije normalno, baš mi ruši neke predrasude o takvin stvarima. za božić san dobila od prijateljice knjigu "intuicija" da me uvjeri da nije uvik dva i dva četri. čak mi je napisala posvetu kojon me malo uzdrmala i natirala da preispitan ono šta radin. jedna jedina rečenica. još jedan dokaz koliko me pozna, sviđalo se to meni ili ne. NIKAD NE RECI NIKAD! nemaš pojma šta sve život nosi. počela san virovat u to da se sve događa s razlogon, virovat u snove u svakon pogledu. ovo danas mi je bila samo potvrda. stvarno se triba potrudit virovat u nešto, zvalo se to bog, neka sila ili sudbina. čovik postane puno sritniji. dugo san se trudila, ali san i uspila uvjerit sebe da ništa nije uzalud, svaki je tren neponovljiv i potreban. a ako išta krene po zlu, ne moraš krivit sebe. lakše je sve svalit na destiny!!
|
|
jučer je bia dan u redu, onako, ništa posebno. na engleskon smo totalno sjebali zankicu, posli toga renićku i na kraju gavru. ne svaćan te neke ljude. di in je ponos pa dopuštaju da ih grupa pubertetlija tako spizdi? neku malu je pogodia kamen u glavu (glavno da se muški bave zrelin stvarima) pa se bila šivat i snimat u bolnicu. šta se još neće dogodit u ovoj usranoj školi? pitali smo nastavnice čitaju li blogove, nisu rekle ni da, ni ne. dakle, poruka je jasna. ako je to stvarno istina, po meni je prejadno i grozno bi se sramila da radin takvo šta. pretpostavljan da neke od njih čitaju i ovaj blog, al čisto me puca za to. ne namjeravan na jedinon mistu na svitu na kojen mogu bit slobodna pazit šta ću napisat da ne sazna moja razrednica. inače me oduševljavaju oni koji tako uporno guraju nos di mu nije misto i mišaju se u tuđe živote, a da ih niko nije zva. nekad se mišaju toliko diskretno i s najboljin namjerama da ih poželin ubit, majke mi. nekidan san se rasplakala u školi i tako izletila vanka. vidila san da se neki stvarno brinu za mene i, virujte, to znan cijenit. ali točno san vidila na nekin facama kako su haapy šta se SAVRŠENO raspoložena mia slomila. možda je i ona čovik od krvi i mesa, ima osjećaje i može bit loše. druga je stvar šta ne voli pustit druge dovoljno blizu da to pripoznaju u njoj. čula san stvarno zanimljive komentare o tom danu i za sve koji su ih rekli iman samo tri riči: GET A LIFE! baš u ton smislu. danas san pričala s jednon ženskon s kojon se inače ne družin. jebate, ni ona nije toliko gladna ka većina koja je opisuje tin pridjevon. ljudi su stvarno pokvareni i glupi, ka da in je ko zatvoria dio namijenjen drugima. boli njih kurac kako će se osjećat dok seru o njima, glavno da su oni u ton trenu zanimljivi. i ja neke ogovaran, nisan svetica. ali bar priznajen da to radin! nikad ne počnen prva srat o nekome i uvik branin one koje stvarno volin. a ovi drugi, koji znaju moj stav o njima, znaju da ću ga ponovit tisuću puta ako triba. mislin da je to jedino normalno i pošteno. ako me ne voliš, ok, vozi, ali baren imaj muda pa mi reci to u facu. nemoj mi glumit neko veliko prijateljstvo pa me izdat nakon pet minuta. sićan se svoga momka u vrtiću, usput najduže veze ikad. bili smo stvarno pokvareni i skupa smo zajebavali ostatak vrtića s naglaskon na one koji su bili zaljubljeni u nas. problem je u tome šta san to radila s 4-5 godina. neki imaju 14-15 pa opet rade istu stvar. dite ne zna zašto mora bit pristojno, takvo je jer mu je mater rekla da bude. danas smo ipak skoro ljudi i moramo znat pravdat postupke sebi onako kako ih pravdamo drugima da bi se mogli gledat nakon svega istin očima. ko nema to nešto u sebi od čega bar malo zaboli kad povridi drugoga, ne znan šta je posta, takav se nije rodia! rodimo se isti, život nas promini. nažalost, ili si ovakav, ili si jadan. nema sredine, nema normale. nekad mi se čini da nema više ničega. svit voli pobjednike, samo šta je definicija pobjede totalno kriva. pobjednik je onaj koji učini drugoga gubitnikon, a gubitnik svako drugi. eto ga, pošteno!i onda se čudin šta se bojin emocija. a ko ih se i ne bi boja, ko normalan ko ih je prova?
|
| < | veljača, 2007 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
LJUBAVNI TEST... STVARNO JE POGODIA!!
ovo van je da malo ličite komplekse
...mogu sve prominit jednon riči ili poljupcen...
...šta ne znači da te ne volin...
...naughty, but nice...
...svaki komentar je suvišan... 
